Uspešna srpska umetnica Ivana Bašić otvoreno za Elle: Nema kompromisa, ako želite da uspete u Njujorku!

foto: Privatna arhiva

Za ovu talentovanu Beograđanku, čuli su Njujorčani, stanovnici Londona, Berlina, Barselone, Montreala, dok će Ivanini sugrađani imati priliku da vide njen rad tek drugi put ove godine, u okviru izložbe 57. Oktobarskog salona.

Zašto je njen uspeh prvo prigrlio svet, te na koji način je do tog uspeha stigla, ova krajnje inspirativna mlada žena otkrila nam je u iskrenom razgovoru, dajući nam direktan uvid u to zašto kada iz Srbije stignete u Njujork, stvarnost izgleda izvrnuta naglavačke, ali i kako da se snađete u njoj i nađete svoje mesto u mravinjaku Menhetna, gde svaka osoba koju sretnete pokušava isto što i vi – da se probije.

U Njujork je otišla 2010. godine posle studija grafičkog dizajna, gde je na Njujorškom Univerzitetu magistrirala na odseku kreativne tehnologije. Skulpturom profesionalno počinje da se bavi od 2014. Dve godine kasnije otvara prvu samostalnu izložbu u galeriji Annka Kultus u Londonu, a izložba dobija izvanredan kritički prijem i pažnju medija.

Ivanin rad jedinstven je u pogledu pristupa figuraciji, materijalu i složenih procesa koje koristi u svojoj produkciji, jedan od razloga zbog kojih je stekao međunarodno priznanje od strane najprominentnijih kustosa i institucija savremene umetnosti. 

Ubrzo nakon Londona, Ivana dobija poziv za prvu institucionalnu izložbu u Whitney Muzeju u Njujorku.

Na izložbi Dreamlands kuriranoj od strane Whitney kustoskinje Chrissie Iles, Ivana Bašić izlaže skupa sa najvećim imenima iz sveta savremene umetnosti, gde njena postavka skulpture i video rada dobija odlične reakcije kritike i publike, te biva otkupljena od strane Whitney-a za njihovu stalnu kolekciju. 

Nakon toga usledile su izložbe u prestižnim galerijama Andrea Rosen u Čelsiju, Martos u Los Anđelesu, Nina Johnson u Majamiju, izložba u Hessel Muzeju u Njujorku, Loyal galeriji u Štokholmu, Nogueras Blanchard u Barseloni, tokom kojih Ivanini radovi dobijaju značajnu pažnju zbog potpuno novog i specifičnog pristupa figuraciji, kao i njenoj radikalnoj logici upotrebe materijala. 

Materija se, u skulpturalnim formama Ivane Bašić kreće od tečnog voska do najtvrđeg metala, od kamena do njegovih najsitnijih čestica. Otelotvoruje figure čija unutrašnja sila pokušava da se oslobodi, i u procesu povređuje njihove krhe i prazne forme koje su u isto vreme tela i skučeni prostori bivanja. Vajane u glini, modelirane u silikonu i odlivene u vosku, sa kožom i povredama oslikanim uljanom bojom, ove skulpture se uzdižu kroz dah - zarobljen u staklu, i/ili čelične proteze kao potpori slabom telu.

Šta je pokretač i koje je poreklo tvoje inspiracije?

Od detinjstva sam bila opsednuta idejom samog tela i šta je ono. Sve do pre četiri godine nisam se profesionalno bavila umetnošću, niti sam ikada pre zašla na teritoriju materijala, čak sam smatrala da ništa ne umem da napravim sopstvenim rukama. Uvek sam imala problem sa sopstvenim telom, koje sam doživljavala kao ograničen prostor u kome živim, sa čijim nestankom ću i ja nestati - ova misao je postala neka vrsta opsesije koja je rasla u meni i vremenom je postalo očigledno da je prisutna u svemu što radim. Tako sam recimo studirajući grafički dizajn, sebe stavljala u te (sada) presmešne situacije. Dobili bismo zadatak da napravimo omot za knjigu, omot za cd, plakat, igricu, a ja bih samo ilustrovala tela na svakom od ovih zadataka.  Kada sam posle završenog faksa sve svoje radove stavila na pod ispred sebe, ali i tokom razgovora sa profesorima, koji su mi takođe ukazali na to telo koje se uporno ponovalja u mojim radovima, bilo je očigledno da je ovo tema koja neće nestati, koja zapravo samo jača i odlučila sam da je sledim.

Sve je prvo krenulo sa crtanjem?

Da, crtala sam kao dete ali mahom figure, dok su se te deformacije koje se nalaze na mojim skulpturama sada, tada nalazile na crtežima odeće koji su bili vrlo ekstravagantni u najblažem smislu te reči. To me je vodilo ka dizajnu odeće koji sam pokušala da upišem na fakultetu Primenjenih umetnosti, ali nisam upala - što se posle ispostavilo kao prva od zapravo srećnih okolnost u nizu. Tako da sam upisala grafički dizajn na Megatrendu, koji je bio prilično haotičan sem činjenice da sam upoznala i učila od dvoje divnih profesora, Dorijana Kolundžije i Isidore Nikolić.
Oni su između ostalog zaslužni za to što su mi ulili samopouzdanje i naučili me preko potrebnoj disciplini rada, ali i usadili mi ideju da odem u Njujork. 

Znači, već u tom periodu dobila si nadahnuće za Njujork?

Da, ideja o Njujorku kao opciji potekla je od mojih profesora koji su mi ulili hrabrost da zaista ozbiljno razmislim o tom koraku, koji sam ubrzo i načinila. Veliki broj ljudi u Njujorku umetnošću se bavi iz raznoraznih pobuda, zato što je to kul, zato što je deo lifestyle-a, drugačije je ipak kada se tamo ode sa određenom idejom i podlogom. Umetnost koju sam ja odnela i stvorila tamo, oduvek je bila u meni ali sam isto tako uložila godine u proučavanje kritičke teorije, ne bih li izgradila odgovarajuće argumente za svoj rad. I u trenutku kada sam konačno krenula da se bavim materijalima, sve je na neki način jednostavo počelo da teče. Sve se zapravo odigralo prilično brzo od tog trenutka, ako se uzme u obzir činjenica da sam prvi dodir sa materijalom imala 2014., a da je za ove četiri godine moja produkcija narasla do zaista velikih razmera.

Kako je sve počelo?

Preko interneta sam aplicirala za studije na višoj školi u Njujorku, nikada pre toga nisam bila u Americi. Zapravo sam greškom završila na studijama za tehnologiju, mislivši da je u pitanju umetnička škola. Ali to je naposletku ispalo odlično, jer me je poguralo u rad sa materijalima. Takođe, kada ljudi završe klasične umetničke programe na Kolumbiji ili Jejlu, svi pričaju istu priču i svi izađu iz ovih fakulteta kao iz potpuno istog kalupa. Dakle, opet srećna okolnost što nisam završila tamo, već sam deo svog mastera radila na odseku za kritičku teoriju, filozofiju i antropologiju. I sve skupa taj koncept studija u sklopu sa mojim radom, pomogao mi je da napravim mesto za sebe na njujorškoj umetničkoj sceni.

A odlazak u grad kakav je Njujork, izgleda kako?

Izgleda tako što dođeš i uopšte ne znaš gde si sleteo. Jer nemaš nikakvu referencu ni za kakave socijalne strukture. Sve što znaš donosiš iz Srbije i tvoja stvarnost koju poznaješ u odnosu na onu tamo je izvrnuta nagalavačke. Tamo si potpuno neobučen za život. Meni je trebalo jedno tri godine da samo shvatim gde je zapravo umetnička scena i da uopšte shvatim gde sam došla. Ko su ljudi oko mene, kojem sloju pirpadaju: što intelektualnom, što kulturološkom, sto socijalnom i onda kada sam idetifikovala da ja nisam na tlu umetničke scene, a posle i gde se ona nalazi, tek tada sam postepeno krenula u otkrivanje tog dela priče.  Njujork je prepun ljudi koji žele da uspeju u njemu, svi tamo žele nešto i streme ka vrhu.

Nastavak pročitajte na sledećoj strani  1 / 3 Sledeća ›

Bonus video
KOMENTARI
Inicijalizacija u toku...