Mislilac i inovator, nenametljiva siva eminencija dok je aktivno kreirao, a živa legenda nakon što je svojom voljom okrenuo leđa modnom svetu koji je tako značajno obeležio, Martin Margiela upravo doživljava važan zvezdani trenutak. U Parizu su, naime, u isto vreme postavljene čak dve izložbe posvećene dizajneru koji se svojim poslom ne bavi već devetu godinu, mada brend koji je utemeljio pod svojim imenom živi novu dimenziju na ne nužno istim osnovama.

Dakle, Musée des Arts Decoratifs od 22. marta do 2. septembra reprizira Margiela, Les Anées Hermès (Margieline godine kod Hermèsa) koju je prošle godine izvorno postavio čuveni MoMu (modni muzej) u Antverpenu, gradu u kom je ovaj proslavljeni Belgijanac studirao i završio studije modnog dizajna, na tamošnjoj prestižnoj kraljevskoj akademiji. Za to vreme u modnom muzeju Palais Galliera 3. marta postavljena je Margiela Galliera 1989/2009. koja ostaje otvorena do 15. jula, a čiji je kustos dizajner lično. Nikakvo čudo, kad se zna da je muzej donedavna vodio, a još u njemu radi kao kustoska zvezda Olivier Saillard, koji je toliki Margielin obožavalac, da ga upoređuje sa velikim, jednim i jedinim Cristobalom Balenciagom, naglašavajući da čuveni Belgijanac uistoriji mode zauzima jednako značajno mesto kao i - zanimljive li analogije - jednako nenametljivi Španac koji je bio i ostao merilo vrednosti u svetu haute couture, čak i danas, 46 godina nakon svoje smrti. Koliko su, pak, ove dve izložbe komplementarne i u kojoj je meri Margiela obeležio istoriju mode za svega dve decenije aktivnog bavljenja njome, najbolje govori podatak da za obe postavke službene komunikacije naglašavaju kako su one deo Sezone Margiela 2018. u Parizu.

Čak ni kad je bio na vrhuncu aktivne karijere, za Margielu niko nije znao šta u pojedinim trenucima smera. Dizajner nikada nije dao intervju nijednom novinaru, na pitanja je odgovarao samo mailom, a nije se ni fotografisao. Nakon nekolicine fotografija iz mladosti koje su dugo bile jedine ikada viđene, u članku uglednog američkog modnog novinara Nevidljivi čovek mode iz 2008. objavljena je i jedna tada 10 godina stara fotografija atraktivnog muškarca s komentarom: „Evo, sad ga vidite“, nakon čega je samo porasla sveopšta zapanjenost  što Margiela ne želi da se slika.

Rođen 9. aprila 1957. u Genku u Belgiji, Margiela je prema vlastitom priznanju na ideju da se bavi modom došao nakon što je na televiziji video emisiju o karijerama Paca Rabannea i Andréa Courrègesa. Poželeo je da radi to isto. Nakon što je 1979. diplomirao na prestižnoj antwerpenskoj akademiji, postao je pridruženi član legendarne Anteerpenske šestorke, grupe avangardnih dizajnera (Dries Van Noten, Ann Demeulemeester, Dirk Van Saene, Walter Van Beirendonck, Dirk Bikkembergs and Marina Yee) koja je uvela revolucionarne promene u modni sistem i zauvek skrenula pažnju na belgijske dizajnere i školu u kojoj se obrazuju.

Margiela je tu grupu prvi napustio otišavši 1984. u Pariz gde je dobio posao kod Jean-Paula Gaultiera. „Odmah sam znao da je dobar, ali nisam shvatio u kolikoj meri“, iskreno je kasnije priznao njegov slavni prvi poslodavac.

Gaultier je sedeo i u publici među odabranih tristotinak zvanica koje je Margiela 1989. faksom pozvao na prvu reviju pod vlastitim imenom, održanu u jednom baru, za koju mnogi i danas tvrde da je najavila tektonske poremećaje u shvatanju mode. Zanimljivo je da je Margiela svog mentora i već afirmiranu dizajnersku zvezdu pretekao na poziciji kreatora ženske prêt-à-porter kolekcije kod Hermèsa; za taj bastion stila Margiela je radio od 1997. do 2003, a Gaultier - nakon svog nekadašnjeg asistenta - od 2004. do 2010.

U Hermèsu će i danas spremno priznati da je sa 12 kolekcija, koliko je za njih potpisao, Margiela uveo u njihovu estetiku kodove koji su i danas zaštitni znak savremenih kolekcija tog gotovo dva veka starog simbola francuskog luksuza i elegancije. Počevši od dugmadi sa šest umesto četiri rupice koje, zašivene, koncem tvore slovo H, preko slojevite odeće ultrajednostavnog kroja i krajnje promišljene i iznad svega žive funkcionalnosti (pa se pantalone dodatkom suknje pretvaraju u model za izlazak, a dnevna kombinacija sa zaštitnom „keceljom” od istog superfinog kašmira postaje mala crna haljina kad se ovaj gornji, duži sloj otkopča i ukloni), Margiela je ingeniozno spojio svoj savremeni duh i inovativni genij sa beskonačnom rafiniranošću kakvu Hermès može da proizvede i naplati od svojih vernih kupaca.

Bila je to, neosporno, epoha za pamćenje. Kada je počeo da radi za njih, Margiela je znao da se obraća maloj elitnoj grupi. Zahvaljujući postignutom obukao je čitavu armiju imućnih poklonika prestižnog brenda. Najlepše - i verovatno najvažnije - od svega što se za njegov opus tamo može reći i mora naglasiti jeste da nijedna njegova kreacija za Hermès ni dan-danas ne izgleda prevaziđeno ili demode, on je naprosto kreirao bezvremeni stil za kuću koja je po tome ionako bila poznata. Samo što ju je belgijski mađioničar nosivosti pomešane sa originalnošću pročistio od bremena naseđa i bespovratno modernizovao postižući možda baš time da Hermès ne izgubi na relevantnosti. Ova izložba fascinantno je pokazala, prvenstveno zahvaljujući krajnje promišljenom paralelnom izlaganju Margielinih kreacija - vršnjaka nastalih u isto vrijeme za Hermès i za Maison Martin Margiela, koliko je veliki njegov talent i kako je istu ideju znao i umeo da realizuje na dva različita načina i nivoa tako da svaka zadrži identitet brenda za koji je dizajnirana.

Retrospektiva u Gallieri paku, strukturisana hronološki, detaljnije razlaže evoluciju njegovog dizajnerskog rukopisa kojem se i danas mnogi revnosno vraćaju i manje ili više vešto i / ili prikriveno recikliraju njegove originalne zamisli.


Oversize odeća, dekonstrukcija, poigravanje teksturama na nadrealistički način dostojan najvećih likovnih umetnika koji su definisali taj umetnički pravac, inspiracija odećom za lutke ili pak optičke varke postignute otiskivanjem motiva neočekivanih za odeću - pomeranje granica je termin koji u Margielinom slučaju stvarno ima težinu i znači baš to, u punom smislu reči. Da ne govorimo o kolekciji Replica u kojoj je proizvodio replike modela odeće za koju je smatrao da je već ranije savršeno dizajnirana. Neke od tih kreacija na tržište je stavio uz uputstvo za upotrebu otisnuto na poklopcu kutije u kojoj su prodati.

Svoju fabriku Margiela je prodajom dela u njoj učinio javnom, a većinski vlasnik postao je Renzo Rosso, vlasnik grupacije Diesel. Veliko priznanje dizajner je doživeo 2006. kada ga je Udruženje dizajnera visoke mode uvrstilo u Nedelju haute couture, u sklopu koje je prikazivao svoju kolekciju Artisanal. Dve godine kasnije, u Antverpenu je retrospektivnom izložbom obeleženo dvadeset godina njegove karijere (tačnije, osnivanje vlastite modne kuće) da bi samo godinu kasnije, na godišnjicu obeležavanja dve decenije od njegove prve kolekcije prikazane pod vlastitim imenom poput bombe odjeknula vest da se Martin Margiela neopozivo povlači iz posla. Kreativne nesuglasice sa vlasnikom njegovog brenda (za koje su mnogi znali uprkod dizajnerovoj poslovičnoj diskreciji i ćutljivosti) očito su učinile svoje. Ne iznenađuje ni činjenica da je nakon dizajnerovog odlaska odeća njegovog brenda prvi put dobila etiketu sa otisnutim imenom kuće koja je proizvodi. Sam Margiela je, prisetimo se, ušivao u svoje modele bele etikete bez teksta za koje se znalo da su njegove samo po četiri „zareza“ od konca kojim su etikete ušivene vidljiva sa spoljne strane odevnog predmeta. Nisam usamljen u razmišljanju da je još šokantnije da kolekcije pod njegovim imenom poslednjih nekoliko godina potpisuje rehabilitovani John Galliano. Ma koliko god mu želeli dobro i smatrali da zaslužuje drugu šansu nakon solidno izmanipulisano antisemitskog ispada u pijanom stanju koji ga je koštao posla kod Diora, on je možda poslednji nesumnjivo relevantni dizajner koji bi mogao uverljivo da dizajnira nešto što se prodaje pod brendom Maison Martin Margiela.

Dizajner čiji su radikalni koncepti uticali i na dizajnerske genije kalibra Alexandera McQueena i Azzedinea Alaïe 2012. nije odoleo ni saradnji s H&M lancem, ne gubeći pritom ništa od svoje nedodirljivosti. Pouzdanost koja se nameće kao termin kojim je najlakše opisati njegov talent i originalnost najjači je argument zbog kojeg morate shvatiti da, ako vas istorija mode ili njen utjicaj na našu svakodnevicu imalo zanima, ove godine - barem do sredine jula za jednu i početka septembra za drugu izložbu - svi putevi vode u Pariz!

Tekst: Ivan Lozić

Zapratite ELLE na Instagramu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>https://www.instagram.com/elleserbia/