Carolina Herrera o belim košuljama, Diane Vreeland o eri osamdesetih

foto: Profimedia

Od kada je stupila na modnu scenu, Carolina Herrera je emitovala neku blagost i šarm oko sebe.

Ova globtroterka, najbolje odevena Venecuelanka koja je inspirisala umetnike poput Andy Warhola i Roberta Mapplethorpea ipak je mnogo više od još samo jedne simaptične i drage žene. Carolina je dama čiju modu obožavaju milioni, žena koju je ohrabrila urednica Vogue, Diane Vreeland, još 1981. godine da debituje sa glamuroznom kolekcijom i osvoji modne kritičare i urednike.

Nakon punih 37 godina na samom vrhu (američke) mode, Herrera ostaje svoj najbolji model i ambasador. Nešto što je sigurni smo od nje preuzela Victoria Beckham koja takođe najbolje promoviše sopstvenu modu, šetajući isključivo outfite koji se baziraju na modeli sa njenom etiketom. 

Ovog februara Herrera je prikazala svoju poslednju kolekciju unutar sopstvenog brenda, predajući i zvanično "kormilo" svom nasledniku, Wesu Gordonu. Kolege iz američkog Vogue magazina posetile su venecuelansku dizajnerku koja bi uskoro trebala da primi i počasnu nagradu CFDA Founder Award.

Jedan od vaših zaštitnih znakova su naglašena ramena. Ipak ta silueta nikada nije bila smatrana ženstvenom već vrlo grubom.

Uvek sam mislila kako će šira ramena, učiniti struk užim i manjim nego što jeste u obimu.

Vaš drag i blizak prijatelj bio je slavni fotograf Robert Mapplethorpe. Čega se najviše sećate iz tog prijateljstva?

U aprilu 1989. godine, mesec dana nakon njegove smrti uradila sam seriju moto jakni u njegovu čast, sašivenih od pliša sa zlatnim nitnama, jer ga takvog pamtim - u jakni. Sreli smo se na Zlatnom balu lorda Glenconnera, Colina Tennanta na privatnom ostrvo Mistik, u Karipskom moru, još 1976. Doputovali smo zajedno sa Barbadosa i Robert je već tada izrazio želju da me fotografiše. Ja sam ga ipak zamolila da me ne slika, jer smo na odmoru, i da želim da se zabavimo. Ali Robert je bio uporan i vrlo ubedljiv, rekao mi je: Ja sam mnogo poznat fotograf, posle će da ti bude krivo što nemaš neku svoju sliku koju sam ja fotografisao. Tako da sam pristala, a kada smo se vratili u Njujork i dalje je hteo da me slika i da se družimo. Bilo je to jedno divno prijateljstvo.

Nekako kada se spomene vaše ime, mi se prvo setimo bele košulje. To je od starta bio nekako vaš stil, dnk.

Još od osnovne škole, volela sam da nosim bele košulje. Sećam se kako sam volela da uz školsku uniformu nosim jednu belu košulju sa "peter pan" kragnom, te sličnu na časove jahanja, časove tenisa. Uvek sam imala na sebi neku belu košulju. Ona je esencija mog stila. Nešto što mi je sigurica ali i vrlo elegantno. Šta god da obučete uz nju, bićete spremni za bilo koju priliku. Ali moje košulje moraju da budu tanke i malo svilenkaste. Mešavina pamuke i svile. U svakom slučaju, mislim da su bele košulje must, i to must mnogo veći od male crne haljine. Čine da se žene osećaju sveže i nekako čisto.

Veliki deo svakog brenda čine ambasadori. Sa kojim damama imate najbolja iskustva?

Sa Renne Zellweger. Ona prosto zna šta hoće. Nikada nije dolazila sa stilistom, uvek sama sa jasnom vizijom kreacije koja joj treba. Renne voli da se slika otpozadi pa njena haljina uvek mora da ima neki detalj s leđima, bilo da su potpuno otkrivena ili sa isprepletenim trakama, čipkom, prorezima. Ipak, mislim da slavni ljudi ne mogu da promene svet mode. To je uradila tehnologija. Bez kanala poput Instagrama, Tvitera i Facebooka ne možete da vodite brend. Međutim, te društvene mreže unele su mali haos kod žena. One više ne znaju šta vole i šta im odgovara. Izmanipulisane su trendovima koji se smenjaju na mesečnom nivou. Ali znate kako, trend čini da svi izgledaju isto, uniformiše vas. Jer ako ne posedujete tu torbu ili taj model haljine vi niste IN. To je tako besmisleno. Morate da imate sopstveni stil, svoj pečat.      

Za vaš uspeh, delom zaslužna je i velika Diana Vreeland.

Diana je bila sjajna. Žena ispred vremena koja je imala istančan ukus za modu i osećaj za talenat. Mislim da je ona najspektakularnija žena koju sam upoznala u svom životu. Imala je taj neki egzotični look, a mlad, open-mind um koji je mogao da zamisli budućnost. Volela je mlade ljude, bila neverovatno elegantna i potpuno drugačija od svih koje sam tada znala.

Vaš start se vezuje za osamdesete. Eru koju su obeležile naramenice, puf rukavi, jake boje, lokne, ogromne minđuše i vrlo napadna šminka.

Da, osamdesete su bile specifične. Sve je nekako bilo prenaglašeno, preterano. Slojevi su se nagomilali, silueta širila toliko da niste mogli da ni pretpostavite kakvu figuru imaju žene. Kada sam dizajnirala svoju prvu kolekciju, u startu sam želela da budem nežnija, ženstvenija u kroju. Na umu sam imala glamur, ali i ta famozna ramena koja treba da budu postavljena na "pravo" mesto ne bi li ceo look izgledao otmeno, prefinjeno. Mislim da sam upravo zbog tog potpuno drugačijeg pristupa modi svidela se mnogima. Odmah nakon te prve kolekcije dobila sam ugovor sa Neimanom, Saksom, Bergdorfom i Marthom (butike na Upper East Side-u u kom se odevaju najbolje odevene dame).  

Ostatak intervjua pročitajte na sledećoj stranici:

Nastavak pročitajte na sledećoj strani  1 / 2 Sledeća ›

Bonus video
KOMENTARI
Inicijalizacija u toku...


Magazin