Ladies Lunch: Šta se dešava sa ženom nakon što se pogleda u ogledalo i prizna sebi: Ja imam rak?

foto: Aida Hajdarević

Šta se dešava sa ženom nakon što se pogleda u ogledalo i prizna sebi: Ja imam rak - da li postaje stigmata ili mesija? Ovo su u razgovoru sa Marijom Ratković pokušale da razjasne pobednice u toj borbi: Suzana Petričević, Gordana Juričan i Dragana Bačanek.

Posle iskustva sa rakom dojke Susan Sontag napisala je esej Bolest kao metafora u kome govori o opasnosti simboličkog odnosa prema bolesti jer nas mistifikacija zbunjuje i opterećuje krivicom.

Gošće Lady’s lunch okupljanja u restoranu Saporibelli su psihoterapeutkinja Gordana Juričan, naša proslavljena glumica Suzana Petričević i Dragana Bačanek, specijalistkinja za životni razvoj, koje su svaka na svoj način - profesionalno i lično - prošle kroz transformativna iskustva u borbi za zdravlje, radost i kvalitet života. Uz tradicionalna italijanska jela sa tvistom, Duška Jovanić i ja smo sa gošćama pričale o zdravim i štetnim sastojcima iz okruženja i odlično se provele.

Teško je priznati da smo i 2017. godine i dalje skloni da mistifikujemo bolesti kroz pitanje odsustva granica u odnosu sa drugima ili potiskivanje emocija tuge, straha ili bola i to je prilično surovo. Kako odoleti dramatizaciji života, a samim tim i bolesti?

SUZANA: Osnovni strah koji sam imala bio je - strah od patetike. U startu  sam postala mala Suzanica koja sedi u ćošku i plaši se da bilo ko sazna. Eto kontradiktornosti: glumica je ostala nema, zbog straha da će svi da krenu da je žale. Profesija mi je pomogla jer mi je bila potrebna pomoć da bilo šta kažem. I uspela sam - i posle prve i druge operacije igrala sam kao nikad do tada. Čini mi se da nikad nisam dobila vise aplauza. Igram u komediji  Plastika i, kako krenem da govorim tekst na sceni, počnem da plačem. Publika se smeje i tapše. Ovacije! A dok idem ka pozorištu, osećam se nesposobnom da glumim, a istovremeno se stidim svoje nemoći. Odakle dolazi taj stid?

GORDANA: Stid dolazi iz opšteg stava, društvenog, a ranije veoma prihvaćenog, da kad si bolestan, nisi više proizvodan, nisi koristan ni adekvatan. Stidimo se i krijemo bolest. Kriju se oni koji imaju ili su imali teške bolesti - rak, leukemiju, jer to je možda nasledno. Da ne pričamo o stigmi koja prati HIV pozitivne ljude jer se infekcija virusom još vezuje za „nedozvoljene“ seksualne prakse. 

MARIJA: Izlečenih ljudi je mnogo više, a oni to često kriju jer žele što pre da zaborave bolest i time nehotice stvaraju sliku da su bolesti smrtonosne, što povećava paniku i strah. Rak je toliko čest da u svakoj porodici postoji neko ko je bolovao. Iz dužnosti prema ljudima koji se tek suočavaju sa dijagnozom, imala sam potrebu da im kažem da je ozbiljno, ali ne i zastrašujuće, da je važno boriti se i znati više. 

GORDANA: Bolest je pre svega gubitak i to ne samo zdravlja, nego i slike o sebi.  Ljudi vole da čuju tragične priče jer one pomažu da se postepeno suočavaju sa strahom. Najviše se plašimo neizvesnosti. Postoji tu i mistifikacije i praznoverice - ako se priča o tome da je neko sada dobro, možda se bolest vrati. 

DRAGANA: Kada sam u 32. godini dobila dijagnozu karcinoma dojke, moje drugarice su uveliko ugrađivale silikone, a  moji roditelji su već bili umrli od raka i ja sam znala da je to strašno, opasno i da donosi užasne bolove. Jako me je nerviralo kada se ljudi plaše istine i koriste deminutive kao što su kvržica ili tumorčić. Odmah sam bolest nazivala rak, zato što sam želela da znam protiv čega se borim. Moja priča možda je specifična jer sam se godinama plašila raka i intuitivno sam osećala da će mi se desiti. Tako da sam ja bolest doživela kao oslobođenje. Napokon sam pogledala strahu u oči. 

GORDANA: Postoji pojam rezilijenca - to je mogućnost adaptacije u kontekstu značajne nedaće ili jednostavnije otpor prema lošem. Stresovi ne deluju isto na svakoga, neko ne može da izađe na kraj sa bolešću, a za nekoga je to podsticaj - okidač da se rezilijenca razvija. Ljudi koji su heroji u stanju su da od nedaće naprave postignuće. Heroj je uvek gurnut u nevolju, nije to birao, ali je u stanju da to pretvori u pobedu. 

MARIJA: Wilhelm Reich ali i Louise Hay imali su teorije da su telesne bolesti samo simptomi dubljeg uvek psihološkog uzroka. Da li postoji somatizacija - pretvaranje psiholoških uzroka u fizičke? Jesu li nekad strah ili strepnja toliko veliki da fizičke bolesti samo razreše maglu naše unutarnje teskobe?

GORDANA: Zna se da postoje nasledne predispozicije, način života, ali postoji i somatizacija, kada se psihološko stanje prenosi na određene delove tela. Zbog toga su psihosomatske bolesti najveći fenomen. Kada ljudi ne mogu da izađu na kraj sa psihološkom pretnjom, afektom, on se preseli u neki organ. Mi funkcionišemo na tri nivoa - somatskom, psihološkom i socijalnom i zato je bitno je lečiti bolesnika, a ne bolest.

DRAGANA: Ja sam karcinom dojke prošla lakše nego upalu sinusa - četiri dana bolnice, brzo sam počela da radim, nisam imala bolove ni fizičke tegobe.  Nisam bolest doživela kao gubitak zdravlja, već kao početak borbe.

MARIJA: Kakav li je moj život bio dok sam slobodno vreme i novac trošila na nešto što mi šteti - nisam dovoljno spavala, nisam redovno jela, pušila sam i obožavala slatkiše. Zašto bi se naš život sastojao od krpljenja onog što ne valja, zašto ne bi bila obrnuta razmera sreće i nužnog zla? Mislim da sve delimo priču o potrebi za suočavanjem sa onim što je bolno, strašno ili loše, a naše. 

SUZANA: Hajde zato da nazdravimo. 

DRAGANA: Rak više ne doživljavam kao strašnu temu. 

GORDANA: E pa, zato je priča bitna, da se svi sete da ničeg nisu pošteđeni, ali i da mogu da se izbore sa tim. Niko nam nije obećao kako se neće ništa ružno desiti. 

SUZANA: Ja sam u porodici imala tri slučaja raka, ali nisam mislila da će to meni da se desi. Ali, kada mi se desilo, i ćerka i ja smo uradile BRCA test. Otkrila sam da nešto nije u redu dok sam se tuširala i zato je samopregled veoma bitan. Rak dojke simbolički često povezuju sa majčinstvom. Moja ćerka se rano udala i, iako sam je podržavala, osetila sam sindrom praznog gnezda. I baš tada, kad postajem srećna baka, a život dobija prelep smisao - ja se razbolim. 

MARIJA: Bila sam bez posla, u nekoj nedefinisanoj ljubavnoj vezi, nisam znala da li želim decu i onda op - otkrijem rak grlića materice. Pomislim: zašto baš sad!? Ali, sa druge strane, kad? Žao mi je što nisam sredila svoj život ranije: zdrava ishrana, redovne kontrole, trening, psihoterapija, zdravi odnosi, dovoljno sna, ljudi i aktivnosti koje volimo i koji nas ispunjavaju.  

SUZANA: Najteže mi je bilo pri susretu sa mladim ženama na onkologiji, njihovom neproživljenošću, dečicom oko bolesničkog kreveta. I bilo je teško kad mi dolaze najmiliji jer kao da nisam želela da upamtim te slike straha i tuge na njihovim lepim licima. Imam strah od sažaljenja. Nikome nisam rekla ništa do prve operacije. Teško je prisustvo ljudi koji te vole, ne možeš im pomoći jer ti je sva snaga potrebna za sebe samu. 

DUŠKA: Potpuno te razumem, ja ne bih rekla nikom. Stalno se priča o tome „samo da si okružen ljudima koji te vole“. Najbolje bi mi bilo da sam sama ili okružena ženama koje su iste kao ja. Svačiji komentar onih iz spoljnog sveta je tu patetičan, glup ili bez smisla. 

SUZANA: Razlika je u tome da li si sama zato što je to tvoj izbor ili zato što je ljudima bolest strašna. Bolest napravi klasifikaciju. Pre svega ljudi beže, gube se prijatelji, ljubavi, ljubavnici i muževi. Što je žena usamljenija, lakše joj je bude na onkologiji. 

MARIJA: Meni je bilo strašno što muž zove ženu na onkologiji da je pita kako se uključuje mašina. Bilo mi je žao što žene kriju „ženske bolesti“, što štede svoju decu o kojoj neprekidno pričaju i kad dođe vreme za posetu, njima niko ne dođe. Meni je bilo važno da u očima najbližih ne vidim strah i smrt. Nisam se borila samo za život, nego i za kvalitet života - za mogućnost izbora, za ono za šta se i inače borim kao feministkinja - za druge žene i njihove različite izbore. I kroz tu borbu naučila sam da se ne vezujem patološki za svoje telo, da dam životu više značenja. 

GORDANA: Veliko je pitanje da li muž zove ženu zbog mašine ili tako pokazuje osećanja. Mnogo ljudi ne zna da verbalizuje osećanja iako te jako vole.  

DUŠKA: Marija, koju sam pre toga videla dva puta u životu, pozvala me je na čašu prošeka i ispričala mi da ima rak. Onako, ćaskajući. A onda me je porazila činjenicom da je doktorka prvo pitala da li je u vezi!? Da li je to neumesno pitanje ili dobar i zdrav odnos prema bolesti? 

GORDANA: Bitno je ne izbegavati suočavanje. Veoma je važno imati puno informacija o bolesti. Ne minimizirati je. Nije sve u redu, ali nije ni sve izgubljeno. Bitno je ne preuveličavati i očajavati. Zdrav odnos prema bolesti podrazumeva redefinisanje. Neko promeni životni stil, neko se razvede ili vrati bivšem mužu, neko promeni ceo porodični sistem jer nije funkcionisao. 

DRAGANA: To što sam „znala“ da ću dobiti rak - to je pitanje odnosa prema sebi, šta misliš da zaslužuješ. Nisam vodila računa o zdravlju i tek posle nekoliko meseci psihoterapije osetila sam dubinu svoje depresije.

MARIJA: Znam da ne mogu da se izlečim tako što ću jesti salatu, niti sam iz straha od smrti prestala da pušim, ali sam želela da pokažem sebi  kako želim aktivno da učestvujem u svom ozdravljenju.

GORDANA: Promena je najteži izazov. Psihoterapeut ima ključni zadatak - da zajedno sa vama napravi ambijent za promenu, polje u kome vi možete da delujete.

SUZANA: Ne treba ući u osećaj krivice, a čemu se okrenuti - to je pitanje! Treba znati - ko sam ja. Nisam skroz ni majka, ni glumica, ni domaćica, ni sestra. U bolesti, povređen je ego, ta mala Suzi, nju je neki bol snašao. 

DRAGANA: Meni je prihvatanje odgovornosti bilo prirodno, videla sam svoj udeo u lečenju. Put izlečenja je krivudav, odeš malo u krivicu, pa onda to osetiš, pa promeniš. Znate ono kad blesavo pitaju: jesu vam deca bila podstrek? Nisu! Zvuči grubo, ali ništa spolja, pa ni deca ne mogu biti podstrek ukoliko u sebi ne pronađemo razlog za život. Toliko sam bila izbezumljena, ali shvatila sam kako želim da budem srećna, a ne samo zdrava. Meni je bolest pomogla da strgnem lance i pronađem način da se osećam dobro u svojoj koži. Dobro je nekad izgubiti tlo pod nogama i izaći iz svih uloga, osloboditi se tereta. Meni je to donelo saznanje da zdravlje, ljubav i sreću zaslužuješ samim tim što postojiš, ne zato što si dobra žena, majka, supruga ili šta već. 

SUZANA: Stidela sam se da uđem u svoje pozorište, Atelje 212, gde sam bila hiljadu puta. Odlaganje, samozavaravanje ima veze sa samopoštovanjem. Sad sam počela da vežbam, ostavila duvan, pevam ponovo, vratila sam samopouzdanje. Prvi put, nije mi osnovna briga da li su stvari koje radim korisne, ni da li se sviđaju drugima. Predstava o Billie Holiday sa sedam pevačica i kvintetom - to je bulumenta od 16 ljudi koja nikom ne donosi lovu, ali svi uživaju.  

DUŠKA: Ovako: kroz sva vaša iskustva prošla sam sa svojom majkom koja je preživela rak dojke. Posle operacije, tada mlad lekar savetovao mi je da sama odlučim kome ću reći, ali da bi bilo bolje da o tome previše ne „trubim“ javno jer živimo u Srbiji. Nisam ga poslušala. Paradoksalno, ali od te činjenice da je bolest sramota i tabu tema, došli smo do fenomena da je ona postala neka vrsta reklame i marketinga u čitavom svetu. U novinama dominiraju priče o bolestima. Izlečeni ljudi nisu više samo heroji već proroci i pripravnici Louise Hay. 

GORDANA: To je pitanje kulture. Kod nas je bolest još mnogo više tabu i sramota. Stid od različitosti, nemoći, nesposobnosti. A sada imamo dve krajnosti - stigma i mesijanizam. Možda je poruka da bolest ne treba kriti jer se dešava i božanskim javnim ličnostima, a i najbolji je način da se mnogi informišu o rizicima. 

MARIJA: Meni je osnovno bilo pitanje da li ću biti dovoljno žena posle histerektomije? U bolnici je lako, tamo se samo boriš da preživiš, ali je teško kad se vratiš u društvo, kad izađeš na plažu, kad želiš seks. Moj obnaženi selfi u bikiniju bio je dokaz da sam žena i dalje.

DRAGANA: Uh, ja sam pre svega ovoga dugo nosila jednodelni kupaći, skrivajući mali ožiljak od slepog creva. Da nisam ušla u borbu sa rakom, verovatno se toga ne bih nikad oslobodila. Posle operacije počela sam redovno da idem isključivo na nudističku plažu. Sa sve strijama posle blizanačke trudnoće, ožiljcima i asimetrijom, ali osećala sam se odlično.  

Tekst: Marija Ratković

Zapratite ELLE na Instagramu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>> https://www.instagram.com/elleserbia/


Bonus video
KOMENTARI
Inicijalizacija u toku...