Bojana Maljević: U Srbiji su već više od dve decenije zvezde političari i pevačice!

Poslednja dva minuta bavim se kvalitetom sna Bojane Maljević. Vršljam po njenom dnevnom timelineu hvatajući insomniju. Ali, Bojana nema insomniju. Vršljam njenim Tviterom i lociram aktivnosti u poslednjih sat vremena. Pitam se kad zvoni alarm na njenom mobilnom? Koliko joj treba sati sna? Ponekad joj zavidim na štreberstvu, na energiji, elastičnosti njenog dana koji prebacuje 24 sata.

U poslednje vreme ona nije zapustila ni film. Bila je producentkinja  Otvorenih vrata u čijoj je prvoj sezoni briljirala. Ne pristaje ni da joj je angažman formatozovan isključivo u tvitovima pa je pre neku godinu u filmu Sestre govorila o trgovini ljudima, a sada nas očekuje u svom informativno-obrazovnom serijalu Moje pravo koji se bavi pravima građana kroz primere Institucije Zaštitnika građana. Serijal ima 12 epizoda koje su podeljene po temama.

Zbog kadra koji je objavila sa gospodinom Sašom Jankovićem - jedan tabloid objavio je da je autor njegovog predizbornog spota.

Bila je čudo od deteta debitujući na filmu kao devojčica. Kasnije je postala ultimativni seks simbol u filmovima Bulevar revolucije i Do koske, jednako se dobro snalazila kao objekat masovne požude i lovina u političkim hajkama, u slobodno vreme najviše voli da misli.

Da li je Trumpova pobeda šamarčina dosadnoj političkoj korektnosti? Uz tolike povike na njegov seksizam i odnos prema ženama, pokazalo se da žene ipak glasaju za njega...

Pobeda Trampa nije me iznenadila iako sam izgubila opkladu. Naime, pre godinu dana, dok je još Bernie Sanders bio mogući kandidat demokrata - mislila sam da Trump neće doći ni do kandidature, a kamoli do pobede - kako su prognozirala moja deca. Klinci su dobili opkladu i danima me već zavitlavaju zbog toga. Ali, da se vratim na tvoje pitanje: mislim da nije reč o „političkoj korektnosti“, već o „političkom mejnstrimu“, o tom „sistemu“ protiv kojeg su ljudi „ustali“,  ali nisu imali uz koga da stanu. Nije pitanje kako i zašto je Trump pobedio, već zašto su demokrate dozvolile da im kandidat bude Hillary Clinton. Ako se već znalo da je ljudima dozlogrdilo, moralo se znati i to kako dobar kandidat ne može da bude neko ko predstavlja taj sistem, ko je duboko u njemu, kao što je Hillary. Žao mi je što Sanders nije bio kandidat, imala sam utisak da ceo svet konačno može da ode u nekom drugom, boljem pravcu. Jer sa Trumpom sve ostaje zapravo isto, osim što novine imaju razlog za malo veće tiraže. Tek sa nekim ko zaista ne pripada nikakvoj političkoj, estradnoj ili poslovnoj „eliti“ mogu se očekivati promene. Čim su sklonili Sandersa, već sam pomišljala da ću izgubiti opkladu. A žene su glasale za Trumpa iz različitih razloga, jednako kao i muškarci. Postoji mnogo analiza i teško da jedna može obuhvatiti sve. Od toga da su žene navikle na rečnik i mizogino ponašanje kojim se koristi Trump jer to slušaju u svojim kućama, jer su navikle na „tradicionalne oblike ponašanja“, pa sve do toga da feministkinje jednostavno nisu želele da „prva žena u istoriji“ bude - Hillary Clinton. Možda je to i najopravdaniji razlog, ali samo istorijski gledano. I sad taj „politički mejnstrim“ u Americi radi isto što i onaj u Engleskoj posle Bregzita ili u Srbiji pre četiri godine: krive Ruse, Putina, Vikiliks, bele listiće, lenje glasače, pete kandidate... sve osim sebe. 

Važan čovek na vlasti označio te je kao jednog od najvećih opozicionara. Jesi li imala te ambicije i da li je taj ministar učinio da sad nema nazad i ne smeš da prestaneš sa tvit skeniranjima društva i angažmanom? 

Prvo da kažem kako nemam nikakve političke ambicije, ponajmanje da budem označena na bilo koji način. Nemam ni angažman. Moja jedina ambicija, u tom kontekstu, jeste da budem slobodan čovek. Zamisli, imam takvu „bolesnu“ ambiciju iako sam žena. Drugo, mene niko ništa ne može da natera. Niti da na mene utiče. Čak ni takvim prozivkama, a bilo je raznih, i gorih od te koju si pomenuo. Svaka partija, iz vlasti i opozicije, pokušavala je da mi objasni kako bi trebalo da imam političke ambicije. Dvaput mi je nuđeno da budem narodni poslanik, i to sa sigurnim ulaskom u Skupštinu. O svim tim ponudama, a navela sam samo one pristojnije, uvek sam razmišljala oba minuta. Možda bih razmišljala duže, da sam u bilo kome prepoznala trag odluke za stvarnom i velikom promenom našeg društva u celini, kao i za istinskom slobodom pojedinaca. Nažalost, mi smo daleko od toga. Zatim, i pre društvenih mreža govorila sam šta mislim, ali se manje čulo ili nisam bila dovoljno glasna. Onda su krenuli da čitaju Tviter, poneki intervju, te su na neki način postali opsednuti time. I tako sam prvo pomenuta od strane premijera, potom i od ministra... Meni je neozbiljno da se bave time šta ja mislim, govorim ili pišem. Pri tome, nije reč samo o meni. U svakom slučaju, nemaju uticaja u „oblasti mene“ (smeh). O tome da li ću i šta da pišem, odlučujem samo ja. A na to da li ću prestati, najpre može da utiče neko veliko razočaranje, a nisam daleko od takvog. Hoću da kažem, na mene mogu da utiču samo oni do kojih mi je stalo. 

Kako je kada filmska zvezda postane zvezda Interneta?

U Srbiji su već više od dve decenije zvezde samo političari i pevačice. Dobro, i kriminalci, plus ovi što postanu poznati u rijaliti programima. Glumci ovde nisu zvezde i u tom smislu nikada se nisam osećala „zvezdom“, čak ni za vreme stare Jugoslavije u kojoj sam bila poznata među vršnjacima zbog dečijih programa koje sam snimala. Stizala su mi pisma iz cele Juge i ja sam se dopisivala sa tim drugarima. Slali su mi svoje slike koje sam gledala - kao što danas gledam u nečiji avatar. Dakle, ne osećam se zvezdom ni na Tviteru. Istina, ima perioda kada moji tvitovi izazovu veliku pažnju, ali ja pričam sa ljudima, ne sa njihovim avatarima. Poneki tabloid to zloupotrebi. Neke političare to nervira. Nekolicina ljudi poštuje to što govorim i mislim. Botovi podivljaju. U nekim trenucima značila mi je velika podrška na društvenim mrežama i volim što sam tamo upoznala neke sjajne ljude. Sve u svemu, nije to nekakvo „zvezdano nebo“, za mene. Mada, volim jednu simpatičnu rečenicu svog dragog kolege i druga Nikole Đurička koje se on možda i ne seća. U nekom intervjuu je, onako usputno, odgovorio na neko pitanje koje se ticalo mode. Rekao je: „Ja sam filmska zvezda i mogu da nosim šta god hoću“, u smislu da ne vodi naročito računa o oblačenju. E, pa jedino u tom smislu se i sama osećam zvezdom - što me je baš briga šta je moderno i ne vodim mnogo računa o oblačenju. Jer me ljudi poznaju i poštuju zbog drugih stvari. Na internetu je to tek sjajno, možeš da budeš i u pidžami, nikog ne zanima.

PageBreak

Da li ti je Tviter zamenio ogledalo ili je zaklon koji te štiti od radoznale gomile?

Ništa od toga. Tviter je alatka kojom izražavam šta mislim, ponekad i šta osećam. Ovo drugo veoma retko. Naravno, čitam šta pišu drugi. Društvene mreže su sredstvo komunikacije, a ovde imaju veliki značaj zbog skučenog medijskog prostora. S druge strane, kada imate veliku pažnju, to zaista ume da umori. Neretko pomišljam da odem sa društvenih mreža. Pa se predomislim iz brojnih razloga. Jednom se neću predomisliti.

Zapalila si Tviter rečenicom kako tvoj sin ne ide na maturu koja decu košta skoro 8.000 dinara, a na meniju je i Amadeus bend. Da li je na kraju svega tvoj sin otišao na maturu?

Vidiš šta ti je moć tabloida - da čak i ti upamtiš šta su pisali tabloidi, to je nivo „informacije“ koji je ljudima očito dovoljan, a ne ono što jeste istina. To nije bila istina. Ja sam se na Tviteru šalila, sa svojim sinom koji je sedeo pored mene, apropo prve ponude koju je njegova gimnazija dobila za proslavu mature. Oboje smo bili iznenađeni visokom cenom, ali i predlogom benda. On i njegova „ekipa“ smatrali su da za taj novac mogu da slave maturu tri dana, uz bolju muziku. Smejali smo se. Bila sam ponosna kako razmišlja nekolicina tih mladih ljudi. Povodom te bedne ponude napisala sam nekoliko šaljivih tvitova. Nikada nisam napisala kako mu ne dozvoljavam da ide na maturu, niti bih ikada imala takav stav. Zaboga, on je punoletna osoba, između ostalog. Međutim, tabloidi jedva dočekaju da izvuku stvar iz konteksta, da izvrnu vaše reči. Moj sin je, naravno, išao na maturu. Maturanti u školi sami su izabrali malo bolju ponudu, sa skoro jednako visokom cenom, ali sa muzičarima koji nisu poznati kao neki „bend“ i koji nemaju to kvazi „patriotsko delovanje“. Pametna deca.

Kako će nam tvoj serijal Moje pravo pomoći da ostvarimo svoja prava? 

Ne znam kako će, ako za početak imamo u vidu kako već dugo čekamo da počne emitovanje. Ako građani ne budu videli program, onda neće nikako. Televizija B92 izrazila je želju i spremnost da emituje program, i hvala im na tome, ali nikako da počne. Uopšte, u Srbiji postoje veliki problemi sa emitovanjem programa, koje nemam samo ja. Moje kolege znaju o čemu pričam. Pa Otvorena vrata čekaju na dalje emitovanje više od dve godine. Međutim, za razliku od tog komercijalnog programa koji emiter treba i da plati, serijal Moje pravo je informativno-obrazovni program koji se bavi pravima građana kroz primere iz Institucije Zaštitnika građana Republike Srbije. Program je na medijskim konkursima Delegacije Evropske unije i Ministarstva kulture i informisanja prepoznat kao jedan od najboljih, upravo zato što govori o temama koje se tiču svih građana. Zato emiter ovaj program ne plaća i mi se zaista nadamo emitovanju. Napravili smo veoma pristojan program, čini mi se izuzetnog kvaliteta. Reditelj je Miloš Pavlović. Jedan od ciljeva serijala jeste to da ohrabri građane u ostvarivanju njihovih prava, da podseti sve institucije kako uvek moraju da poštuju zakone, ali i da pokaže da građani i „administracija“ ne moraju da budu neprijatelji. 

Nije li obeshrabrujuće da šesnaest godina od kako je krenula tranzicija nama i dalje više nego škripi u ostvarivanju osnovnih prava?

Naravno, ali to nije samo u Srbiji tako. Sve te „velike teme“ poput ljudskih prava, posebno prava žena, dece, manjina, vladavine prava... uvek se ponovo vraćaju. Naša prava nisu jednom zauvek ostvarena, moramo se uvek iznova i iznova boriti. Neretko čak i za osnovna prava, kao što su pravo na rad ili na slobodu govora i kretanja. Serijal ima 12 epizoda od po 20 minuta, koje su podeljene po temama. Svaku temu otvara po jedan glumac ili glumica, koji su zbilja sjajni, skupa sa svim ostalim sagovornicima. Imamo mnogo animiranih primera koji ilustruju kršenje prava građana. Mislim kako smo pronašli način da neke možda suvoparne teme ovog puta otvorimo drugačije. Zato smo snimali taj program, da se više govori o stvarima koje tište građane. Serijal im može malo pomoći u edukaciji, da makar progovore o svojim problemima.

Zašto lepotice u nekom trenutku, kao po pravilu, postanu aktivistkinje za prava žena, foka, čega god, samo da bi se oslobodile tog bogom datog tereta?

Da te ne poznajem, pomislila bih da si neki muški šovinista koji procenjuje žene na osnovu izgleda. Ovako kapiram da si trapavo hteo da mi daš neki kompliment. Nisam nikakva aktivistkinja. Neke teme kojima sam se bavila kroz različite programe, kao i neke kampanje - poput one protiv trgovine ljudima - tiču me se, veoma. Ja sam glumica i producent, bilo bi mi prilično dosadno da se bavim nečim što me se ne tiče. Osim toga, demokratija je samo mogućnost ostvarivanja prava. Za tu mogućnost treba svi da se borimo. Ne smatram to „aktivizmom“ već normalnim načinom života. Ne bih umela drugačije. I to nema nikakve veze sa „bogom danim teretom“ već sa potrebom da se osećam kao slobodna, korisna, živa, zadovoljna, misleća osoba. Naravno, načini da se tako osećam ne sastoje se samo u tome. Daleko od toga.

Da li ti je bilo naporno što si zbog filma Bulevar revolucije imala fanove koji su brojem mogli zakrčiti Bulevar revolucije od Glavne pošte do Cvetkove pijace, što si bila seks simbol srpskog filma devedesetih ili si uživala jer treba proći i to u roku službe?

Ti znaš da sam ja od svoje četvrte godine u medijima, i da su me u osnovnoj školi zvali „dete sa televizije“. Upravo iz tog razloga nikada nisam želela da budem deo te „javne scene“ koja je iz godine u godinu postajala sve više estradna. Nikada nisam uživala u popularnosti. Naročito ne devedesetih, posle Bulevara, kada je svaki kriminalac u gradu mislio kako može da mi priđe, zato što sam igrala devojku kriminalca. Srećom, u tom filmu postojala je teza: „Anđeli nisu za tucanje, već da se vole“, pa me možda i zato nisu dirali. Mada je i moj prilično nadrndan karakter doprineo tome da mi se teško prilazi. I tako provedeš pola života u tome da niko ne sme da ti priđe, da si nekako „nedodirljiva“ i onda pustiš da ti priđu neke budale. To je tako često sa „lepoticama“, kad si se već dohvatio te reči. Uzgred, ja se veći deo svog života nisam osećala ni seksualno zrelom osobom, a kamoli seks simbolom. No, to valjda lepo zvuči, pa vi novinari to volite da istaknete.

Prošlo je dosta od devedesetih i filma Bulevar revolucije, ali mustra lepotica, opasnih tipova + političara i dalje funkcioniše. Jesu li devedesete trajni rukopis Srbije kom će trebati sati i sati poput tvog edukativnog programa Moje pravo da ga poprave?

Mediji u Srbiji nikada nisu izgledali gore. Tabloidizacija, naročito u dnevnoj štampi, ali i društva u celini, stravična je. Ta tema prevazilazi okvire ovog intervjua, više je za neki politički magazin. Što više učim o medijima, a znaš da se medijima bavim i kroz teoriju, to manje razumem koliko će sve ovo trajati. Devedesete, ali i decenija kasnije, ostavile su trajni „rukopis“ u našim životima. Ovo što danas živimo samo je posledica, teška posledica koja, nažalost, eskalira. Ne, druže, ne mogu ni sati i sati obrazovnog programa poput Moje pravo da promene tu paradigmu. Ali, zato ja želim da se bavim time kroz obrazovanje. Jedino još tu vidim nišu u kojoj mogu da delujem u potpunosti slobodno, a da to bude i svrsishodno. 

Tekst: Branko Rosić

Zapratite ELLE na Instagramu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>https://www.instagram.com/ellesrbija/