Najzanimljiviji intervju Johna Galliana posle odlaska iz Diora

foto: Profimedia

Posle sada već nemilog događaja koji ga je koštao posla u Dioru, John je mahom ostao u senci, izbegavajući da, da bilo kakav komentar na incident koji se desio u Parizu pre 5 godina. Novinar WWD portala je uspeo da "prođe" taj zid tišine i dopre do dizajnera koji je prvi put o svemu pričao iskreno, bez ustručavanja...

Svaki pasionirani zaljubljenik u modu koji je pratio Gallianove veličanstvene godine u Dioru, sredinom devedesetih i kasnije, zna napamet njegove najbolje kolekcije koje je John uradio za francusku kuću, ali i sopstveni, istoimeni brend.

Bila je to čista magija. Moda van svih okvira, očekivanja. Moda koja nije toliko "prazna", toliko "hladna", već krajnje romantična, nestvarna i prilično spektakularna.  

Kreatori su tada pratili sopstvene vizije mode, oslanjajući se na intuiciju, izbegavajući da na njihov stil i kreacije utiču trendovi i tržište.

Međutim, negde usput, magija koju je John kreirao je počela da bledi. Njegove revije su se činile mračnim, depresivnim, neuverljivim. Kreator je bio u svađi sa samim sobom. Nezadovoljstvo i loše navike su rezultirale sada već opšte poznatim incidentom koji je podstakao ljude iz Diora da ga udalje sa mesta kreativnog direktora pre 5 godina. 

Galliano je napustio svet mode nakon sramotnog ponašanja u jednom pariskom baru, koji je bacio ljagu na njegovo do tada itekako poštovano i cenjeno ime. Milioni ljudi koji su bili poklonici njegovog dela i rada su se osetili prevarenim, izdanim. John je bio persona non grata, ne samo u modnom svetu već i van njega.

Nepoželjan i osuđivan, Galliano je nestao sa medijske scene, ali i iz sveta mode. Povratak je bio prilično težak i dugotrajan, ali kreator je ipak uspeo da pronađe podršku u određenim ljudima koji su ga podržavali od samog starta.

Bili su to na startu "bebeći" koraci, kada mu je u Njujorku šansu pružio Oscar de la Renta, dajući mu priliku da radi sa njim na kreiranju sezone Fall 2013. Oscar mu je tada bio kao otac, kao oslonac. Nakon saradnje sa dominikanskim dizajnerom, Galliano je (ne)očekivano u oktobru 2014. godine, lansiran u kreativnog direktora Maison Margiele. Prve kolekcije za MM su dokazale da još uvek u sebi ima nepresušan talenat za kreiranje i da njegova najbolja dela tek dolaze.

U nastavku vam donosimo deo intervjua koji je Galliano dao novinaru WWD portala.

Reci nam nešto o stvarima koje voliš..

Veliki sam kolekcionar. Skupljam stvari koje za mene imaju posebnu, sentimentalnu notu. Bilo da su u pitanju slike, knjige ili prostori, te stvari me konstantno inspirišu i motivišu, i svaki put ih doživljavam drugačije, zavisno od raspoloženja u kom sam. Oni su mi kao najbliži prijatelji.   

Znači još uvek imaš vremena da cirkulišeš po bazarima, vašarima?

Da. Uvek! Toliko mnogo možeš da naučiš od ljudi koji su kolekcionari. Sve te slike, čajnici, ramovi, šolje imaju priču o vlasnicima, nekim prohujalim vremenima. Sa njima znanje se samo nadograđuje, dopunjuje. Oni su kao neka otvorena enciklopedija. 

Kako danas izgleda tvoj radni dan?

Zavisi koju kolekciju pripremam. Sada sam malo više organizovan nego pre. Mogu da ustanem prilično rano, što mislim da je od velikog značaja ukoliko radite posao koji ja radim. Naravno, ne smem da zaboravim sjajan tim sa kojim radim. Oni mi daju slobodu i priliku da svaki deo kolekcije razradim, deo po deo do sitnih detalja. Takođe, trudim se da mi pažnja ne bude previše rasuta na nekoliko strana. Kada je neka kolekcija umetnička, ona je takva od prve kombinacije do poslednje. Kad želim da prikažem čistu modu, s akcentom na kroju i materijalu, onda mi je kompletan koncept ogoljen.  

Da li postoji razlika u kreiranju haute couture i ready to wear mode?

Ne, proces rada je skoro pa uvek isti. Naravno, haute couture i sve mid season kolekcije mi daju priliku da više eksperimentišem i igram se s modom. S druge strane, ključne modele iz tih kolekcija često prilagodimo komercijalnijoj modi, odnosno ready to wear kolekcijama. RTW kolekcije imaju svoj vajb i energiju, a danas se dosta oslanjaju na tehnike izrade kreacija iz visoke mode.  

Da li možeš da nam daš neki predlog?

Pa u haute couture kolekcijama, odnosno pri dizajniranju modela koji su ručno šiveni, unikatni, često radimo sa kolažima, papirima ne bi li pronašli nove krojeve, siluete. Igramo se. Prvo slikamo, pa onda kada izradimo slike, cepamo ih, postavljamo na lutke tragajući za novim krojevima, siluetama.

Znači prvo fotkaš modele, zatim te fotke pocepaš pa spajaš. Zvuči ludo?

Da, ja to zovem "pocepaj, otkrij". Nekad su slojevi i slojevi kolaža koje potom cepamo, oblikujemo ne bi li otkrili nove krojeve. Vrlo je jednostavno."

Čini nam se da danas nekako ozbiljniji imaš stav prema modi?

Da, u pravu si. Mislim da je to jer me u poslednje vreme inspirišu veliki vizionari i stvaraoci couture mode - Vionnet, Charles James. Imam neku obavezu prema njima, ali i prema toj normcore odeći koja je modu učinila praktičnom, ležernom. To opet ne znači da sam prestao da eksperimentišem i igram se. Naprotiv, samo se okolina u kojoj radim promenila. Sve je to za mene izazov. 

Koliko je velika bila promena za tebe kao dizajnera, nakon dolaska u Maison?

Više je bila neka emotivna promena, ali postoji i oseća se velika razlika između high-street mode i ona koja ima specifičan dizajnerski pečat, cut. Izazov je bio najveći. Ogroman! Ona 4 bela šava ( Margielin zaštitni znak), ali kako se osećam? Raspoloženo! 

Razumem dizajniranje sa emocijom, ali "sečenje" sa emocijom?  Cut mi nekako zvuči više kao tehnički čin, koncept?

Jeste, ali hajde da malo obrazložimo ili opišemo bolje taj "cut". Zamislite da slušate flamenko bez tog podrhtavanja, sitnih prelaza po žicama gitare? To ne bi bio flameko, već neka bezlična verzija istog. Ili Šuberta bez svih njegovih nota koje je on zamislio komponujući? Moje emocije prilično zavise od muzike koju slušam. Tako da "cut" nisu samo 3 santimetra, već deo koji je osmišljen sa emocijom i posebnim osećajem. 

Kako se osećaš danas? Kome si zahvalan?

Prilično dobro. Zahvalan sam Bogu i prilici koja mi je ukazana. Toj drugoj šansi da stvaram i opet se povežem sa svojim kreativnim JA. 

Ko ti je pružao podršku od nemilog događaja?

Nekolicina ljudi iz modne industrije koje je verovala u mene, brinula o meni. Posebno sam im zahvalan jer je ostala uz mene u mojim najtežim, najmračnijim danima, mesecima i stalno me ohrabrivala da radim, borim se. Moram posebno da se zahvalim Jonathanu, Mr. Newhouse koji mi je od početka pružao bezuslovnu podršku i pomoć kada je malo ljudi bilo uz mene. Anni (Wintour) koja je uvek bila tu kao sjajna podrška. 

Da li si izgubio veru u ljudskost, humanost?

Bilo je momenata. Mračnih, depresivnih sati kada me drugi nisu razumeli, shvatali, ali najviše jer sam sebe nisam razumeo. Bio je to period kada sam tražio oproštaj sam sebi, pokušavajući da shvatim šta sam uradio i kako je do toga došlo. To me je naučilo da živim dan po dan. Pre nisam razumeo tu potrebu da budem "prisutan". Previše sam razmišljao o budućnosti, oslanjajući se na prošlost, zaboravivši da mi živimo u sadašnjosti. Danas sam toga mnogo svesniji. 

Koliko si se promenio od tada?

Puno, ali teško mi je da opišem šta se to konkretno promenilo pošto je promena prilično unutrašnja, spiritualna. Možda vi možete da vidite i osetite tu moju promenu, ali meni je teško da je konkretizujem. 

Da li ti nedostaje alkohol?

Danas sam u potpuno drugoj priči kada mi alkohol nije potreban da bih neke stvari pregurao. Ne mogu da kažem da želja za pićem ne postoji, jer je to bila i još uvek je bolest koja mora da se leči. Idem polako, korak po korak. 

Mantra za dan?

Živite u sadašnjosti i budite prisutni, svesni svega oko sebe. Ja to pre nisam umeo. Bio sam stalno u nekom grču, brizi za sutra. 

Da li to znači da ti se ugao gledanja na neke stvari promenio?

Da, jeste. Na primer, sada volim jesen, koju pre nisam mogao da smislim. Volim da odem na selo, posmatram kako lišće pada, voda treperi na jezeru obasjana sunčevim zracima. Pre to nisam primećivao. Imao sam običaj da reagujem "Hladno je. Hajde da se sklonimo". Bio sam u svetu u kom sam verovao da je život moj posao, kreacije, a ne ta veza između ljudi, neprestana komunikacija sa prirodom...  

Koliko ti je bilo pre teško da komuniciraš sa ljudima?

Uf, preteško. Morao sam da budem u određenom stanju da bih preživeo u sobi prepunoj ljudi.

Šta ti je najbitnije nakon povratka?

To što mogu da kreiram i stvaram opet.

Koliko ti je kao dizajneru teško da se odupreš tom narcizmu i egocentričnosi?

Nikad nisam sebe shvatao preozbiljno. Strastven sam oduvek bio samo u sferi kreiranja, stvaraju brenda. To volim da radim, ali danas kreiram malo više po svojim pravilima nego po tuđim.

Da li si ostao u kontaktu sa saradnicima iz Diora?

Neki ljudi su doprli do mene, neki nisu. Kad se nešto poput onog incidenta desi, uvek nastupi tišina. Ljudi prosto ne znaju kako da reaguju. Neki ljudi veruju da su i oni bili deo tog akta, ali nisu. Međutim, to ljude udaljava. Ali da, video sam nekolicinu.

Da li si ti probao da dopreš do nekih ljudi?

Jesam. Do nekih, ali znate kako, kad se to desilo, ja sam otputovao na selo, promenio potpuno okolinu, lokaciju, jer mi je trebalo da odem iz cele te priče u neku izolaciju. Onda sam sreo slučajno neke ljude iz modnog sveta. Jedni su nastavili da komuniciraju sa mnom kao da ništa nije bilo, dok veliki broj njih nije znao kako da reaguju.   

Ti si ipak kreativac. Da li si i u izolaciji nastavio da stvaraš, kreiraš?

Nisam, jer prestao sam da budem kreativac, neko ko stvara kada sam rekao ono što sam rekao. Pune 4 godine nisam mogao da pipnem olovku. Prosto nisam mogao. Imao sam blokadu kreativnosti, misli, osećanja. Nisam mogao sebi da oprostim. Za to je potrebno mnogo posla - oprostiti sebi. Mogao sam da odem na pijacu, dekorišem kuću, krečim zidove ali moda... Tu nisam mogao ni da "zakoračim". Bilo je previše bolno za mene. 

Šta ti je pomoglo da se vratiš u modni svet? Šta je prelomilo...

Nisam bio spreman 100%, ali znao sam da moram da se vratim poslu ukoliko želim da se oporavim u potpunosti. Oscar (de la Renta) je bio uporan u želji da me aktivira. Ništa nije bilo isplanirano, ustvari ali imao sam u tom trenutku dovoljno snage i želje da se vratim modi. Zahvalan sam mu ne samo zbog profesionalne šanse, već očinske figure jer Oscar mi je tada bio kao otac. Osećao sam se sigurno u njegovom timu. To je pomoglo jer ne postoji momenat u životu kada kažete sebi: Spreman si! Mr. Russo je pokušao pre Oscara da me vrati, ali tada definitivno nisam bio spreman. Bilo je prerano...  

Kompletan članak možete da pročitate na WWD.

Zapratite ELLE na Viberu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>> http: //www.viber.com/ellesrbija


Bonus video
KOMENTARI
Inicijalizacija u toku...