Nada Šargin: Između fragilnosti i moći

Nada Šargin dolazi na razgovor sa joge, vrlo opuštena, u cno-belom velikom džemperu, taman za čaj. Povod za intervju jeste uloga kraljice Elizabethe, od koje je napravila jedan pravi dragulj. Osim toga, na Festu ćemo je gledati u filmu Otadžbina Olega Novkovića, na proleće u seriji Vere i zavere na Radio-televiziji Vojvodina, a uskoro će igrati I pored Nikole Ristanovskog u Chekhovljevom Ivanovu u Narodnom pozorištu.

Po granici između zaštićenosti i ulaska u nezaštićenost jer sam na trećoj godini dobila nagradu za pantomime na Zemunskom festivalu monodrama i pantomime, radila Galeba i postala stipendista SNP-a. Tada sam prvi put sama sebi kupila čizme, izašla iz studentskog doma, iznajmila stan sa prijateljima, imala sam 22 godine i počela da živim samostalno, nisam uzimala novac od roditelja. Na Akademiji se čovek oseća udobno sa te strane, nečije ste dete… a meni se tada desio logičan, potreban i dobar preokret za mene. 

U predstavi Marija Stjuart igraš kraljicu Elizabethu, a Sena Đorović, tvoja koleginica sa klase, je Maria Stuart.

„Da, to je klasa Vide Ognjenović“, objašnjava mi. Ja sam inače pre toga nekoliko puta padala na prijemnom i sva sreća nisam osećala gnev prema tim profesorima zato što sam u startu shvatila da je to stvar afiniteta i hemije, a znam i da se isto dešavalo zaista velikim glumcima. Nikola Ristanovski pao je na prijemnom recimo četiri puta, u šta nisam mogla da poverujem. Peca Ejdus i Mirjana Karanović padali su takođe po nekoliko puta… Sve je to stvar energije i ukusa. Na kraju je sve ispalo najbolje moguće jer sam došla u klasu profesorke Vide Ognjenović sa kojom sam se veoma dobro razumela i njen način rada mi je veoma odgovarao. Doduše, na prvoj godini ona je bila stroža prema meni, odmah sam shvatila i zašto, htela je malo da me razbudi jer ja sam introvertniji, melanholičniji tip i na drugoj godini razumela sam da mora puno da se radi, da se pomeraju sopstvene granice, da se mora ići dalje…  Tada sam od nje sam dobila dobar feedback, na svakoj vežbi potvrdno mi je klimala glavom, videlo se zadovoljstvo i tako mi je i dala jednu od glavnih uloga u predstavi Berlinski krug kredom, a nakon treće godine, i jednu od glavnih uloga u Jegorovom putu. To je bila ozbiljna ekipa: Petar Kralj, Ceca Bojković, Svetozar Cvetković, Jelena Đokić, koja je bila moja generacija, i već tad imala Sterijinu nagradu i bila pozorišna zvezda. Vida mi je time mnogo učinila  i sledeće godine pozvala me je da igram u Milevi Ajnštajn u Narodnom pozorištu i tamo su me posle te uloge primili u ansambl. Imam utisak da sam joj vratila dobro na ukazano poverenje.

Posle predstave Marija Stjuart rekla si mi da si se bavila biografijom kraljice Elizabethae u psihološkom kontekstu kako bi gradila lik. 

Čitala sam Pekićevu Sentimentalnu istoriju britanskog carstva – od domorodaca do Margaret Thatcher, i kod njih su padale glave i gramzivo se stremilo vlasti, to je nešto što je u tlu kao i kod nas. Postoje dokazi o Henryju VII, Elizabethinom dedi sa očeve strane koji je bio odličan državnik, ali je zarad svojih političkih ambicija uveo običaj da svoju decu ženi i udaje za druge moćnike. Čini mi se da je od njega nasledila tu državničku pamet. On je bio odličan trgovac, a i Elizabetha je bila sjajna u trgovini, a mislim da je od oca nasledila gordost i nesalomivu volju kao i jednu beskrupuloznost. On je pogubio ne znam koliko žena, pa i njenu majku i tu sam krenula da se bavim psihološkim odnosima. 

Elizabetha je zaista imala jedno snažno i teško nasleđe…

Zamisli da ti je otac ubio majku, da se za nju govori da je bila kurva, da te svi odbace, pa i taj otac? Zamisli da si do juče pretendovala na presto, a sa tri godine si kopile, glava ti stalno visi o koncu i polusestra hoće da te ubije? Opet, Anne Boleyn, njena majka, bila je jako erotična i pametna, ona je preko Henryja VIII donela protestantizam kao zvaničnu veru u Englesku. Bila je lepotica, sujetna i željna moći. Elizabetha je, čini mi se, nasledila tu njenu žensku sujetu, nikad nije postala muškarac koliko god da je pokušavala da se održi u muškom svetu. Mislim da ju je razjedala ženska sujeta, kod Stefana Zweiga u knjizi Maria Stuart vidi se da je bila u stanju da se ponizi do gluposti, a svi imamo te faze... Ili ih možda neko i nema. Meni je sve to zajedno bilo zanimljivo, pogotovo što privatno nemam potrebu da budem na poziciji moći, ulazim u stranke, bavim se manipulacijom za koju znam da je samo privid moći, a Elizabetha je bila jako manipulativna, prelazila preko leševa… Naravno, ne rade tako baš svi koji su na nekoj poziciji, ali se na kraju ispostavi da većina radi upravo na taj način. Kada smo pravili predstavu znali smo da može doći do poređenja sa nekim političarima, ali nama to uopšte nije bio cilj jer predstava ipak funkicioniše sama za sebe.

Da li to znači da si se ulogom Elizabethae bavila si se kroz njenu psihološku strukturu kao žene?

Ja sam sve što joj se u životu desilo pomešala kako je to meni bilo uzbudljivo. Zbog svega toga ona nije želela da rađa, a nije htela ni da tamo nekakav kralj vlada njom, a onda, kad rodi naslednika, kad se pomeša krv, da je se otarasi ili je ostavi da sa strane gleda njegov samovoljan život. Osim toga, imam utisak da je imala potrebu da pokaže muškom svetu kako žena može da bude na takvom intelektualnom nivou da je sposobna da vlada jednom velikom zemljom, a ona je od Engleske i napravila veliku silu. 

A ljubav? Tu su se lomila koplja kod nje...

Koliko god da se trudila da dokaže da žena nije ničija igračka i da nije posed, sa druge strane, ipak je imala u sebi ljubavi i strasti. Kada posmatrate neke njene portrete, to su duboki, duboki dekoltei, bila je vrlo ekstravagantna u izboru nakita, frizura haljina… Kada smo Sena Đorović, Miloš Lolić i ja gledali njene portrete zaključili smo da ona sjajno izgleda, u ženama je ono erotsko uvek iznutra, nema veze sa lepotom. Na tim portretima učinila mi se lepša od Mariae Stuart za koju kažu da je bila lepotica, duboko erotična i strastvena. Možda su je na tim portretima ulepšavali, nešto poput današnjeg fotoshopa, ali u njenom pogledu se vidi da je imala i strah i čvrstinu, ali i erotičnost. Da li sam ja to uspela da „učitam“, ne znam, ali sam to u njenim portretima našla. U našoj predstavi Elizabetha je kastrirala sebe, iako je bila zaljubljena i volela, nije se do kraja dala nijednom muškarcu kako ne bi izgubila ni moć ni glavu kao njena majka.

Ona je žena koja se svom snagom bori da održi svoj život jer njoj u svakom trenutku može da padne glava, a sve to pomešano sa voljom za ljubavlju i moći...

Kod Schillera u drami dešava se gomila stvari koje nisu istorijski tačne, Elizabetha i Maria se nikada nisu srele. Isto tako Maria i Leicester nisu bili u vezi, ali je on to pametno gradio jer je istina da je Elizabetha nudila Mariai svog Leicestera. Učinilo mi se da Schiller i Zweig ne pišu lepo o Elizabethi i bila sam besna zbog toga. Sa druge strane, Mariau Stuart su opravdali. Ekipa na probama smejala mi se zbog mog besa, pa su zatim počeli malo i da se plaše (smeh), mnogo sam je branila. Kasnije sam u tekstu videla da joj je Schiller ipak dao dovoljno prostora da bude i krhka i ranjiva i sujetna.

PageBreak

Da li ti je uloga pružila poligon da iskažeš određene stavove?

Imala sam pravu misiju da ovom ulogom progovorim o nekim stvarima o kojima sam dugo želela da govorim, na prvom mestu o ženskoj sujeti, a zatim i o želji za moći. A  i veoma me je inspirisala priča o psihologiji kopileta, da ima onih koji će otići u depresiju, koji će stvoritit svoju porodicu i neće se baviti svojim besom, a ima i onih, kao Elizabetha, koji neverovatnu snagu dobiju kad treba nešto da dokažu jer su oduvek odbačeni. Oni će uraditi sve da se održe u životu i dokažu da nešto vrede. Ima više slojeva od istorijskog do Schillerovog konteksta i onog koji smo namaštali. Zanimljivo nam je bilo da je ona možda bila inspirisana Jovankom Orleankom koja je kao devica bila velika inspiracija francuskoj vojsci jer nije pripadala nikome, a opet, pripadala je svima njima.

Upravo iz ove priče interesuje me kako doživljavaš ulogu majke?

Slavim dan kada se rodila moja ćerka i svakoj ženi bih rekla: uradi to, ako imaš čoveka sa kojim to duboko želiš. Meni uloga roditelja donosi zadatak da radim na sebi, budem bolji čovek jer imam svojih dobrih strana, ali sam i te kako svesna i svoje senke, a svi mi imamo svoj mrak. Ipak, ne želim da moja ćerka preuzima loše obrasce ponašanja od mene jer, ako si nekom poklonio život, onda učini da taj život bude dobar, pruži mu što lepše odrastanje… Roditeljstvo mi je donelo to da se još više bavim svojim svetlim i tamnim stranama.

Šta je ono što te čini zrelom glumicom? Kada sam te gledala kao Elizabethu, gledala sam zrelu ženu na sceni.

Neke zrele glumice koje izuzetno cenim rekle su mi to isto, da je ova uloga prekretnica. U tim sam godinama, treba da se ide dalje, a verovatno „radi“ i iskustvo. Stalno govorim da se mora raditi, i mlađim kolegama kažem da nije uzalud kad vam se učini da se neko ogrešio o vas u nekom komentaru, u mom slučaju, koliko god da mi je bilo teško da to prihvatim, znam da su često bili u pravu. Ja zapravo pokušavam da probijem svoje granice, ako se to može, a ako i ne može, znači da nije dobar tajming, doći će vreme za promenu okvira. Mislim da je to zrelost i da me je upravo to dovelo do ove uloge. Svi su bili zapanjeni što igram Elizabethau, a ne Mariau Stuart, ali Lolić, iako se nikad nismo puno družili, već uvek prepoznavali, intuitivno znao je da je to dobro rešenje. Gluma je uvek teren gde se baviš sobom na psihološkom i duhovnom nivou. To je, na jedan način i privilegija da sam sebe lečiš, da se otvoriš i na kraju podeliš to sa drugima.

Dobila si i nagradu Ružica Sokić za ulogu Zore Šišarke u predstavi Bela kafa. Šta je komedija za tebe?

Komediju je ponekad teže raditi, ali je ona i posebna terapija za glumca jer je lakša za igranje, opušta vas, osećate lekoviti smeh iznutra, diže se jedna svetla energija. Veoma  je lepa razmena svetlosti koju komedija nosi, zato svoju Zoru Šišarku ne bih dala ni za šta.

Glumicama je telo osnovni instrument i vizuelni identitet im je važan, one vole modu jer je moda pokretna pozornica...

Mene moda veoma uzbuđuje, volim da se sredim, osećam se lepše, uzvišenije. Za to treba vremena, nekada ga imam, nekad ne. Traženje garderobe je ozbiljan proces, a ja volim da vežbam i radije tu utrošim vreme. Čitanje mi je važno kao i gledanje filmova, za to se radije opredeljujem. Sa druge strane, uvek volim da sam doterana na premijerama, ponekad i ekstravagantna, drugačija. Prija mi to kada se u svakom momentu osećam blistavo. 

Ravno ili štikle?

U ravnim cipelama sve stignem iako štikle obožavam i kad sam ih prvi put obula, hodala sam kao da ih nosim od rođenja. Eto vidite, to sa modom kod mene je dosta ambivalentno.

Kada bi se vratila u detinjstvo čega bi se igrala, a da te to odmori?

Lastiš! To je ozbiljna disciplina. Znala sam da igram i sama, zakačim ga za drvce ili česmu. A volela sam i da se igram žmurke. Bila sam veoma dobra u tome i bilo mi je toliko uzbudljivo da sam se i tresla od uzbuđenja. Jednom sam se sakrila tako dobro da drugari nisu uspeli da me nađu, morala sam sama da se otkrijem (smeh). 

Razgovarala: Nataša Gvozdenović

Zapratite ELLE na Viberu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>> http: //www.viber.com/ellesrbija