Dušan Reljin: The Dark Knight

foto: Crystal Renn

Dušan Reljin, jedan od najboljih svetskih modnih fotografa, vlasnik dragocenog konceptualnog vremena svojih šampinoskih modela, otkrio je zašto je i dalje najbolji đak srpskog sentimentalnog vaspitanja...

Dok u Rick Owens crnini silazi niz jednu dorćolsku ulicu, izgleda kao nenadmašni  junak  lokalnog dokumentarnog pastisha. U duhu simboličnih mera, penjemo se u stan njegovog detinjstva. Nespreman da se hvali svojim uspesima, nastavlja da se dopinguje boljom prošlošću.

Preskačemo predsoblje i ponovo se srećemo kod kuhinskog šporeta. Jasno je zašto njegove fotografije često, umesto životnih ideala, pokazuju ono nevidljivo. Kao vrhunski rekviziter analognog, stavlja džezvu na ringlu. Zar to nije po scenariju? Sećate se tih filmova?

Veruje da se izvukao, jer  njegov talenat pati od preteranog konzumiranja beogradskih mirisa. Ukus neprežaljenog kesten pirea podelili smo sa dve kafene kašičice.

Verovatno ste mnogo gadljivi na floskulu o fotografskom pamćenju. Ipak, ko zauzima najviše mesta u vašoj memoriji?

Ne verujem da imam fotografsku memoriju. Ali, postoji nekoliko ljudi koji su mi mnogo značili u karijeri. Jedna od takvih je Marina Abramović s kojom vrlo često radim. Možda i zbog toga što smo postali dobri prijatelji koji gaje vrlo opušten odnos. Toliko da me non-stop zove da joj ispričam neki novi, po mogućstvu, ‚mastan‛ vic. To joj je veća fora od razgovora o umetnosti. Onaj koji najviše voli i bezuspešno pokušava da ga prevede na engleski glasi: Kako Bosanci zovu patuljke? Raja do jaja!

Drugi  fenomenalni lik je pisac Hunter Thompson, koga sam fotografisao na samom početku svoje karijere. Otišao sam u Aspen u Koloradu, gde je on tada živeo na nekoj farmi. Pojavio sam se, zajedno sa novinarom, negde oko jedan popodne i, po prethodnom dogovoru, pozvao njegovu devojku i asistentkinju, Anitu Bejmuk. „Otresla“ nas  je rekavši da Hunter spava i da se javimo kasnije. Najbolje bi bilo oko devet uveče, dodala je. Kad smo ponovo telefonirali, on se tek bio probudio. Zatekli smo ga kako sedi i gleda četiri, pet različitih košarkaških utakmica istovremeno, na isto toliko tv-ekrana. Prvo nas je pitao na koji klub ćemo se kladiti. Nisam imao pojma o košarci, pa sam izabrao ekipe po bojama i stavio ulog od dvadeset dolara. Na nesreću, svi moji timovi su pobedili, a njegovi izgubili. Tip je bio toliko nadrkan, da sam mislio da ništa nećemo napraviti. Već je prošla ponoć, a on je lokao viski iz krigle, kao da je pivo. Inače, mozak mu je funkcionisao potpuno normalno. Dok je novinar radio intervju koji se baš odužio, zaspao sam na stolici. Probudili su me u četiri ujutru i rekli da je Hunter spreman da se fotografiše. Onako bunovan, nisam znao ni gde se nalazim, a on je stalno izmišljao nove izgovore da se ne slika. U tom ludilu poslao me je po neku kutiju. Na prvi pogled ličila je na humidor za cigare. Otvorim, a ono u kesicama sortirane sve moguće droge. On je uzeo lep koktel meskalina, kokaina i naravno,  marihuane, a ja nisam hteo ništa. Hajde da uradimo još samo jednu stvar. Otvorio je prozor i iz fioke stola izvukao dva pištolja. Sad ćemo malo da pucamo! Napolju, mrkli mrak, prst pred okom se ne vidi. Kad smo i to obavili, ostalo mi je sat i po do leta za Njujork. Na kraju je sve ispalo super. Kada sam ulazio u taksi za aerodrom, dobacio je: Znaš, mogao bih sada hladno da te upucam u leđa i niko ne bi ni znao da si bio kod mene! To je bilo njegovo doviđenja. Posle je te fotografije koristio za sve živo. Upoznao me je sa Johnnyjem Deppom  i Beniciom del Torom koji su o njemu snimali film. Družili smo se sve dok se nije ubio.

Često radim i sa Kate Moss. Zaista je fantastična: girl next door koja se u trenutku pretvori u pravu boginju.

Kada smo već kod „tapkanja“ sličica, meni je vaš idol Federico (Fellini) bacao trešnje u krilo, a Marina (Abramović) je pred vama izvodila sve i svašta. Hoćete da se menjamo?

Obožavam Fellinija. Njegovi filmovi mnogo su mu značili i tehnički i estetski. Bez daljnjeg, voleo bih da sam tako nešto doživeo, ali to što mi se desilo sa Marinom toliko je posebno da nisam siguran da bih pristao na vaš predlog.

Upoznao sam je kada je trebalo da je fotografišem za Elle Srbija.  U početku nije htela fashion story jer je bila u procesu pripreme performansa The Artist is present u MoMa. Kada je čula da je u pitanju srpski fotograf koji je obožava, a već ima i neku reputaciju, odlučila je da se sretnemo. U roku od dve sekunde odgovorila mi je na mail: Dete,‘ajde dođi kod mene na kafu. Nisam bio zadovoljan fotografijama koje smo uradili. Imao sam osećaj da je Marina preuzela taj show, što sam joj i rekao. Pristala je na novo slikanje, tek kada sam joj obećao da ću napraviti  kompoziciju sa njom i Riccardom Tiscijem za kultni Visionaire. Uspeo sam da je nagovorim i da Riccardo, kao dizajner kuce Givenchy, donese nekoliko specijalno za nju kreiranih modela u krv crvenoj boji, jer smo nas dvoje ipak potekli iz komunističke Jugoslavije.

Posle ručka trebalo je da sprovedemo tu konceptualnu ideju.  Ona će biti boginja-majka, a on dete koje se hrani njenim mislima.  Mislim da bukvalno treba da ga dojiš – rekao sam. Čim joj je Riccardo seo u krilo, počela je da ga grli, kao da ga nosi, a ja sam prišao i šapnuo joj: Sad izbaci sisu i stavi mu je u usta.

Ko vam bolje leži ispred objektiva: Irina Shayk ili Slavoj Žizek? Ona je stavila štiklu na guzu, a on prst na čelo!?

Jedna (fotografija) mnogo bolje leži za telo, a druga za dušu. Kada radim portrete, mnogo volim da priđem suviše blizu kako bih video šta se događa u nečijim očima. Tako se stvara naš odnos. Prvo se zaljubiš u tu osobu, pa onda raskineš i to u roku od samo jednog sata.

Zašto su fotografi najbolji cinkaroši naših slabosti? Neće biti da je to samo od loše postavljenog svetla?

Zbog toga što su fotografi. Lično, ne fotografišem slabosti, niti to želim. Takođe, to što jedna osoba doživljava kao slabost, drugi obožavaju. Ja, recimo, nemam nijedno ogledalo u kući jer mi se uopšte ne dopada kako izgledam.

Nije tajna da bi čak i najpametniji ljudi našeg doba, uključujući i kultnog filozofa Žizeka, voleli da su bolji frajeri. Kako zapravo sebe vide face koje se u surovo vreme show up culture zovu celebrity?

Najteže je s glumcima. Nemaju nikakav problem da se ugoje trideset kilograma, oćelave, odrtave i poružne, ako to režiser naredi. Ali, kad se fotografišu, uglavnom ne znaju šta hoće. Glumice su prilično razmažene, mada ni to nije pravilo. Charlize Theron je na snimanje kasnila četiri sata, tako da mi je ostavila samo sat na raspolaganju. Na kraju smo zaglavili i na večeri. S druge strane, Emmanuelle Seigner je doputovala je vozom, uzela taksi sa železničke stanice i sama dovukla svoj mali kofer. Za razliku od Eve Mendes koja je sletala helikopterom, jer joj se moglo. Calvin Klein je to plaćao.

Nastavak pročitajte na sledećoj strani  1 / 2 Sledeća ›

Bonus video
KOMENTARI
Inicijalizacija u toku...