Elle intervju: Marina Abramović

foto i tekst: Dušan Reljin

Kako glasi formula sinergije mode i umetnosti i o čemu sanja Marina Abramović...

Pretpostavljam da retko ko može da zamisli Marinu Abramović za šporetom.

Prvo što mi je rekla kada smo se čuli, bilo je da jedva čeka da pojede pileću supu koju je upravo skuvala. „Odlična je. Kuvam je tri sata, sve dok se meso prosto ne rastopi“, rekla mi je ponosno.„Idealna stvar za moju prehladu.“ Iako je ideja da ja uradim intervju sa njom, ona je postavila prvo pitanje: „O čemu želiš da pričamo?“ Prvo što sam hteo da saznam od nje, bila je priča o njenom odrastanju u Jugoslaviji i stvarima koje su joj najviše značile kada je bila mala.

„Do šeste godine živela sam sa bakom. Roditelje sam retko viđala. Bili su zauzeti svojim komunističkim karijerama, posećivali me samo vikendom, kao stranci, i donosili mi poklone koje nisam volela. Nikada se nisam igrala lutkama, volela sam da se igram senkama i stvaram nevidljiva bića.“ I ja sam se kao dete igrao senkama. Mislio sam da nema nikoga ko to radi. Marinino detinjstvo sa bakom bilo je vrlo zanimljivo u tom smislu. Priča mi kako je uz nju naučila da čita sudbinu iz šoljice kafe i da tumači snove, a onda joj se rodio brat i bilo je vreme da se vrati kod roditelja.

„Tada je moje detinjstvo postalo veoma tužno, a ja jako usamljena. Potičem iz privilegovane porodice, imali smo kućnu pomoćnicu, časove klavira, francuskog i engleskog jezika. U školi sam morala da budem najbolja, ali sve što sam radila nikada nije bilo dovoljno dobro. Majka mi je bila veoma stroga i kažnjavala me je i za najmanju sitnicu. U porodici je uvek vladala neka tenzija, nikada nismo pričali jedni sa drugima, niti smo slavili praznike zajedno... Zbog toga sam stvorila svoj svet koji je bio veoma različit od sveta mojih roditelja. Počela sam da slikam, čitam, da živim u svetu fantazija u kome sam se osećala sigurno. Čitala bih, na primer, Dostojevskog, od korice do korice, a da za sve to vreme ne izađem iz kuće. Ta 'realnost' u knjigama bila je za mene stvarnija od realnog sveta.“ Nastavlja da mi priča o snovima. Nekada ih je, kaže, crtala i zapisivala, ali danas to retko kad radi. „Moje prve slike zapravo su bili crteži mojih snova”, kaže. „To je bilo vrlo jednostavno. Sanjala bih nešto i onda to naslikala.“ Zanima me koji san joj je ostao najupečatljiviji.

„Neki snovi se ponavljaju u različitim dobima mog života. Jedan od njih je o kući u šumi. Uvek sam putovala i gde god da sam išla, vraćala sam se u tu kuću, u kojoj se čula muzika, a ljudi bili dobro raspoloženi, srećni. Te ljude znala sam samo iz te kuće, oni nikada nisu postojali u mom životu. Onda, recimo, sedam godina nisam sanjala taj san i kada se to ponovo dogodilo, kada sam ponovo ušla u tu istu kuću, zatekla sam u njoj one iste ljude, samo što su u međuvremenu ostarili. Zaključila sam da starim i u snovima.“

I ja sam kao dete sanjao čudne snove. Sanjao sam, na primer, da pokušavam da pobegnem od nekoga, ali pri tom ne mogu da dotaknem tlo i tako uvek ostajem na istom mestu… Onda mi prilazi osoba čije lice ne mogu da vidim, želim da je udarim, ali ne mogu zato što sam potpuno paralisan i osećam da mi se mišići raspadaju. Taj san sanjam od svoje osme godine, čak i danas. Sećam se da sam kao srednjoškolac čitao o Marininom performansu Rhytm 2 i shvatio kako je reč upravo o onom osećaju kakav ja doživljavam u svom snu.

„Rhythm 2 nastao je nakon performansa Rhythm 5, koji sam morala da prekinem nakon što sam u vatri izgubila svest. To mi se nije dopalo i zato sam odlučila da napravim novi, Rhythm 2, kako bih mogla da razumem dve vrste svesti. Prvo sam popila pilulu koji uzimaju katatoničari kako bi naterali nervni sistem da promeni položaj tela. Pošto sam je popila, gotovo da sam dobila epileptični napad. Bila sam potpuno pri svesti i znala sam da ne mogu da kontorlišem svoje pokrete. Druga pilula bila je ona koja smiruje agresiju. Sedela sam potpuno mirna, gotovo šest sati, sa glupim osmehom na usnama, potpuno nesvesno. Moje telo bilo je prisutno, ali moja svest nije. Htela sam da osetim obe situacije – prisutnost svesti bez kontrole tela i prisustvo tela bez kontrole uma“. Oduvek me je zanimalo kako se priprema za tako nešto. „Nikako“, odgovara smejući se i objašnjava da bi, ako bi unapred razmišljala o posledicama onoga što radi od svega odustajala u samom startu.

„Moja filozofija je sledeća: ako imaš strah, suoči se s njim, ako imaš problem, reši ga odmah. Najbolje je sebe staviti u određenu situaciju i izboriti se s njom. I ako misliš da se ničega ne plašiš, to nije tačno. U određenim trenucima, strah je tu, ogroman, dođe kao talas, kao vetar. Sada znam kako treba da se nosim sa tim osećanjem. Najvažnije je naučiti tehniku disanja. Ako si uzbuđen, ljut ili zaljubljen, tvoje disanje se menja. Ukoliko želiš da kontrolišeš emocije, to radiš kontrolišući svoje disanje“. Na trenutak je nastala tišina. Ćutimo oboje.

„Hej, a zašto ne razgovaramo o modi?“, pitala je smejući se. „Ok, hajde da pričamo o modi“, kažem i pitam je kakav stav ima o današnjim modnim tendencijama.

„Obožavam modu, oduševljena sam načinom na koji je razigrana. S druge strane, moda može da bude i terorista, čovek lako može da postane njena žrtva... Ali rad sa modom često je veselo iskustvo i kada nosite odeću koju sami birate možete da pokažete svoje raspoloženje – u svojoj odeći možete da se osećate moćno, sigurno...“

Veza počinje da krči, jako je loše čujem. Pita me da je pozovem ponovo. Zovem i više nema onog dosadnog eha od malopre. Interesuje me ima li u svom ormanu neki brendirani komad garderobe koji bi uvek nosila.

„Komad odeće bez kog ne mogu da živim ne bih okarakterisala kao potpuno modni jer je u pitanju kašmirski šal. Preveliki kašimirski šal. Mogu da ga koristim kao ćebe, kaput, prekrivač za krevet ili – šal. Kada putujem, uvek ga nosim sa sobom, nezamislivo mi je da ga nemam. Čim se uvijem u njega, imam osećaj da sam kod kuće. Onda mogu da spavam i na klupi na Centralnoj stanici u Njujorku, svejedno mi je. Taj komad je nešto od čega ne mogu da se odvojim. Interesantno je kako neki ljudi ne žele da se odvoje od svojih stvari, na primer od starih majica, dukseva…“ Smejem se jer sam upravo ja jedan od takvih. Pita me imam li neku staru majicu sa rupama. Priznajem da imam jednu koju sam kupio pre 12 ili 13 godina i ne verujem da ću je ikada baciti. Zanima je zašto, a ja joj objašnjavam kako je ta majica deo mene. Osećam je kao svoju drugu kožu i neverovatno je koliko se oraspoložim svaki put kada je obučem jer mi vrati uspomene i osećaj sigurnosti i zadovoljstva. I uopšte me ne interesuje kako u njoj izgledam. Smeje se. „Isti osećaj imam kad stavim svoj šal“, kaže. 

Nastavak pročitajte na sledećoj strani  1 / 2 Sledeća ›

Bonus video
KOMENTARI
Inicijalizacija u toku...


Magazin