Teško je poverovati ali je istina je: od premijernog emitovanja televizijske serije Otvorena vrata prošlo je čak osamnaest godina. Humoristička priča o uvrnutoj i disfunkcionalnoj porodici s beogradskog Vračara jedna je od retkih lepih kolektivnih uspomena iz devedesetih. Ovih dana najavljen je nastavak snimanja serije, što je neposredan povod za razgovor s Bojanom Maljević, producentkinjom i glumicom najzaslužnijom za obnavljanje ovog projekta. „Razmišljala sam o tome šta bi bilo drugačije od svega što postoji na domaćem televizijskom programu. Kako da napravim projekat sličan seriji Otvorena vrata, koju je pre mnogo godina producirao moj otac“, kaže Bojana Maljević, objašnjavajući kako je došlo do ideje da se snimi nastavak Otvorenih vrata: „Onda sam pomislila: zašto bismo pravili slično kad možemo okupiti istu ekipu, da napravimo nešto što niko nije – nastavak serije posle 18 godina. Pozvala sam Miloša Radovića i Biljanu Srbljanović, oni su se rado prihvatili posla. Cela glumačka ekipa takođe. Ideja je naišla na oduševljenje brojnih fanova, mediji su iskazali nezapamćeno interesovanje i stvar je krenula. Verujem da nećemo razočarati stare gledaoce, ali ni ove nove, kojih je sve više.“

Otvorena vrata su možda jedina kultna TV stvar iz jednog vrlo mračnog političkog doba. Sa sobom vuku jaku simboliku i emotivno značenje, pošto je gledanje mnogima bilo bekstvo u nešto inteligentno i duhovito. Da li su nam takva Otvorena vrata ponovo potrebna, s obzirom na politički trenutak u kom živimo?
Pametnoj publici je inteligentan i duhovit program potreban u svakom trenutku. Ovim nikako ne želim da potcenim široku publiku, ja verujem u njenu pamet i dobar ukus, ma koliko neki drugi programi imali veliku gledanost. Ali neće to biti ista Otvorena vrata, biće taman toliko drugačija koliko smo se mi promenili za skoro dve decenije. Koliko je to malo ili mnogo, zajedno ćemo proceniti.

Šta vama lično, emotivno i profesionalno znači nastavak ove serije?
Profesionalno mi znači mnogo, jer je meni pomeranje granica uzbudljivo. A u ovakvom projektu se neminovno pomeraju, to nam je nekako zadato prethodnim serijalom. O emotivnom značaju suvišno je govoriti. Vesna Trivalić i ja smo pokušale da zamislimo kako će izgledati prvi dan snimanja kad se svi okupimo i nismo mogle da se zaključimo da li ćemo ceo dan plakati ili ćemo se odmah smejati. Lepo je što su Otvorena vrata svima ostala u naročitom sećanju, to je dobra prilika da napravimo nešto još bolje. S druge strane, krizna su vremena, pa je u njima poseban izazov praviti nešto kvalitetno. Nadam se da nećemo dugo čekati na početak snimanja.

Šta se događa sa filmom Top je bio vreo, u kojem igrate, i kada se može očekivati premijera?
Završena je montaža filma i, koliko znam, upravo se radi postprodukcija. Premijeri se nadam do kraja godine. Gledala sam ga na jednoj od internih projekcija. Mislim da smo svi zajedno napravili lep film. I značajan, jer govori o odrastanju deteta u ratnim okolnostima. I najvažnije, o ljudskosti. Potresno je koliko su ta deca dobra, tačna i uzbudljiva u Topu.

Vrlo ste aktivni na društvenim mrežama, a vodite i svoj blog. Kako gledate na ekspanziju internet kulture? Koje su joj dobre, a koje loše strane?
Privilegovani su oni koji mogu sebi da dopuste da ne budu deo te ekspanzije. Neretko bih volela da nisam deo toga, ali danas je to izgleda neophodno. Toliko je divno što internet postoji da često poželim da ga nema. Loše strane društvenih mreža su brojne, pre svega ogroman gubitak vremena. Zatim, kada ste javna ličnost, svako misli da ima pravo da vam kaže šta mu je volja, i tako dalje. Ima i dobrih strana: na drugačiji način se razmenjuju mišljenja, brže se vidi presek celog društva ili nekih događaja. Ima i prijatnih iznenađenja ‒ kada sam objavila informaciju da ćemo raditi nastavak Otvorenih vrata, to je bila najčitanija vest na društvenim mrežama, iako je Srbija u istom danu dobila novog predsednika! Ko bi to očekivao? Ima i kvalitetnih ljudi, ali najviše ima banalosti. Slično kao u realnom životu. Blog je malo drugačija stvar. Pisala sam i na onom starom blogu b92 pre nego što je cela ta ekspanzija počela. Sad sam u sve to uključena sporadično.

Plaši li vas, ili vas nervira kad tabloidi prenose šta pišete na svom Twitter nalogu?
Nema tu šta da me plaši, nikada ne objavljujem ono što bilo ko ne bi mogao da pročita. Apsolutno nikada. A to što vade van konteksta, prenose i pišu svašta, pa kako da vam kažem... ja ne doživljavam to kao da pišu o meni. Više kao o mojoj garderobi u kojoj se šminkam ili o kuhinji u kojoj kuvam. Ono što smatram pogubnim jeste to što, od kada postoje društvene mreže, provera informacija kao da ne postoji. Tabloidi izmisle vest i samo napišu: rekao je na nekom forumu ili društvenoj mreži, čak iako niko ništa nije rekao. Pa hajde ti sad demantuj gomilu svakodnevnih budalaština. To nije novinarstvo. To su splačine. Tako da se sve pretvorilo u nekakvu estradu i meni lično je ta estradizacija društva odvratna i guši me. Nije to samo u Srbiji tako, ali to me ne teši.PageBreak
Zahvaljujući filmu Sestre uspeli ste da u velikoj meri skrenete pažnju javnosti na problem seks-trefikinga. Uspeli ste da izbalansirate angažovanu tematiku sa zanimljivim dramaturškim zapletom. Koliko je bilo teško dovesti ta dva u ravnotežu?
Mislim da je film Sestre postigao svoj osnovni cilj, koji ste dobro primetili: podizanje svesti o strašnom obliku organizovanog kriminala koji se ne tiče samo naše zemlje. Trgovina ljudima je veliki problem u celom svetu i nije reč samo o seks-trefikingu. Tu su i drugi oblici: radna eksploatacija, trgovina organima, decom ili zloupotreba dece. Ipak, odlučili smo da o ovoj temi progovorimo kroz trgovinu ženama jer su one najbrojnije žrtve. Bilo je teško dovesti u ravnotežu sve edukativne elemente koje ovaj film u sebi sadrži, sa onim što je „filmično“ u priči. Sudeći po reakcijama publike u gradovima širom Srbije, uključujući i reagovanja na tribinama koje smo držali posle svake projekcije, mislim da smo u velikoj meri uspeli. Mnogo mladih postavljalo je pitanja, sigurno nisu dobili sve odgovore, ali važno je da su se informisali, zainteresovali. Igrani program pruža tu mogućnost identifikacije sa karakterima kroz koju se bolje razume neki problem. Naročito mi je drago što su film na pravi način razumeli i u Skoplju, Zagrebu, Beču, Ženevi, u Somaliji, Rumuniji, da ne nabrajam potresne reakcije ljudi iz celog sveta koji su gledali Sestre više puta u Ujedinjenim nacijama. To je veliki uspeh i mišljenja sam da bi trebalo snimati više takvih filmova.

S obzirom na to da je reč o projektu koji je angažovan u smislu tog, ženskog pitanja, a i da ste žena koja je majka dva tinejdžera i uspeva da ima i uspešnu karijeru, da li sebe smatrate feminiskinjom, odnosno kako sebe vidite u tom, političko-rodnom smislu?
Nisam o sebi razmišljala u političko-rodnom smislu. Ako mogu da doprinesem u borbi protiv nekog zla ili ako mogu lično ili kroz svoj rad da ukažem mladima na ljudska prava koja se širom sveta ugrožavaju, učiniću to uvek. Diskutabilno je danas sve, pa i bilo čija uspešna karijera. Nemam ja nikakvu karijeru. Ja se trudim da svoj posao radim najbolje što umem u datom trenutku. Isto tako se trudim da mojim sinovima dam ono što im je potrebno. Moj život je neobično običan. Ili sam se bar navikla na sve neobičnosti, pošto sam odmalena u ovom poslu. Mada, da se našalim sada kroz citat mog mlađeg sina od pre neki dan: „Meni je drago što nisam majka.“ Nakon smeha upitala sam ga zašto. Iznenadio me je racionalnim objašnjenjem kako je i zašto teže biti majka nego otac. Ako on to sa svojih devet godina prepoznaje i tako per cipira, a ima predivnog i posvećenog oca, onda verovatno jeste tako.

Producentski posao se uglavnom smatra muškom profesijom. Kako se, kao žena, osećate u tom poslu?
Ne tako sjajno, bolje se osećam kao žena u životu, uz dva velika sina. A osećam se dobro jer sam dugo bila dečak, pa ih zato možda bolje razumem. Producentski posao je odgovoran, naporan, stresan i težak. Biti žena u tom poslu, u muškom svetu, nije lako, ali je lepo kada steknete poverenje saradnika i poštovanje poslovnih partnera.

Nedavno je američku neoliberalnu štampu potresla žestoka debata koju su vodile upravo emancipovane, visokoobrazovane i profesionalno ostvarene žene, o tome može li žena da ima sve: i karijeru i porodicu, da nijedna od te dve sfere ne trpi a da istovremeno i ona kao osoba bude ispunjena i zadovoljna. Šta mislite o tome, može li žena imati sve i koja je cena?
Mislim da niko ne može imati sve, ni po koju cenu. Uvek neka strana trpi. Ali mi mnogo živimo u prošlosti, ostatak vremena provodimo misleći na budućnost. Sadašnjost se u tome gubi, slabo mislimo na nju. A ona realno jedina postoji, ona nam se dešava. Mislim da je to osnovna razlika između muškaraca i žena u problemima o kojima me pitate. Zato je ženama teže. Muškarci više i lakše žive u sadašnjem trenutku. Žene su brižnije, obazrivije, odgovornije, pokušavaju da objedine sve o čemu govorite, a ravnopravnost još ne postoji. I najčešće žrtvuju upravo to, svoja zadovoljstva. Zatim, više ih muče rane iz prošlosti, strepe šta donosi sutra. Naravno, ovim podrazumevam žene koje ispunjavaju taj preduslov da misle nešto uopšte. Ima i onih koje odaberu da muškarci misle umesto njih. Ne znam kako je njima. Iako je bilo par pokušaja, nikada mi nisu pošli za rukom. Pre bih ponovo bila dečak nego žena umesto koje misli neki dasa koji joj omogućava to fantastično zadovoljstvo da bude lepa, zgodna i glupa.

Koje su vaše još uvek neostvarene ambicije i planovi?
Imam ih mnogo i nikuda ne žurim. Radim posao koji volim, to je velika sreća za svakog ko se raduje poslu. U skorijoj budućnosti hoću da realizujem i seriju Azbuka mog života po motivima romana Mire Bobić. Serija ima 30 epizoda, za svako slovo po jedna. To je baš prilika da se mnogim ženama daju lepe uloge, da se progovori upravo o onome o čemu smo maločas pričale: kako, da li, i po kojoj ceni žene mogu sve. Volela bih i da više igram u pozorištu, trenutno igram samo Švabicu u JDP. Život me je uvek više okretao filmu i televiziji, pa mi pozorište, koje je danas u katastrofalnoj situaciji, uvek nedostaje. I, konačno, želim da putujem i da se češće odmaram.