BEOGRADSKE TATTOO UMETNICE KOJE RAZBIJAJU STEREOTIPE: U specijalnom ELLE intervjuu inspirišite se za novu art tetovažu

Tetoviranje je poslednjih godina doživelo svoj procvat, postajući popularna mainstream praksa oslobođena stigme koja ju je ranije pratila. Nekada marginalizovane, tetovaže su danas simbol umetničke individualnosti, ali i osnaživanja i samoprihvatanja. Pokušavajući da razumemo šta sve tetoviranje danas predstavlja, razgovarali smo sa pet talentovanih tattoo umetnica koje svojim autentičnim i kreativnim stilom dominiraju beogradskom scenom.

1. Šta su za tebe tetovaže?

Mnogo stvari, zavisi iz koje perspektive gledam. Kao tetovažer, kao istetovirana osoba, posmatrač? Recimo ovako: zaštita protiv uroka, stres i sramota za roditelje, umetnost, zabava, posao… mnogo toga.

2. Tvoji radovi su veoma originalni i autentični, kao ilustracije na koži koje prenose priču, emociju i ideju, a ne klasične tetovaže. Kako bi opisala svoj stil?

Nemam neki opis svog stila osim da je ilustrativan. Igram se i istražujem. Boja mi je jednako bitna koliko i klasična crna i obe su podjednako zastupljene u mom radu. Ne bih se nikad limitirala, a zabava mi je prioritet.

3. Šta treba da zna svako ko prvi put dolazi da se tetovira kod tebe?

Petra laje na vratima, ne ujeda samo je blesava. Prestaće.

 4. Takođe, imaš jako puno zanimljivih tetovaža na sopstvenom telu. Kada si uradila prvu tetovažu, sećaš li se tog osećaja? Da li ih sve podjednako voliš ili si se zbog neke možda pokajala?

Imala sam 17 godina. To je bilo pre skoro 15 godina, te se, iskreno, baš i ne sećam osećaja. Sećam se osećaja posle prve tetovaže koju sam uradila sama sebi. Autodestruktivni karambol. Nisam se kajala ni zbog jedne, ali sam neke pokrila jer su mi dosadile i kvarile su neku formu koju sam zamislila.

5. Zalažeš se i za prava LGBT zajednice. Radiš li i tetovaže sa pride motivima? Koliko to znači ljudima, da li im na neki način daje podršku i pruža osnaživanje?

Jedini motivi koje ne radim su nacionalisticki. Tako da nema motiva koji ne bih uradila, a koji ima pozitivnu konotaciju. Mislim da ljudima sve tetovaže koje im predstavljaju nešto značajno u životu daju vrstu snage. Nose ih kao neki talisman. Mislim da je to kul i volim da im pomognem na tom putu.

6. Kakav ti je osećaj kada nakon dugo vremena vidiš svoj rad na nekome?

Kao kad vidiš starog prijatelja/poznanika i pitaš: „Gde si bre?! Kako se držiš?“ Dosta zabavno. Daje mi i priliku da procenim na kojim stvarima bih još mogla da poradim u svojoj tehnici, a i da vidim neki svoj napredak koji nije uvek linearan.

Sanja (Neon blck)

1. Kako si i kada počela da tetoviraš? Da li bi rekla da je tattoo art tvoja primarna profesija i da li od ovog posla može da se živi?

Moja želja za tetoviranjem javila se u srednjoj školi i posle kupovine mašinice sa drugarom za početak sam tetovirala narandže. Prvu priliku na pravoj koži dobila sam tek na prvoj godini studija. Bio je to zastrašujuće i egzaltirajući prelomni momenat u mom životu u kojem sam neosnovano dobila vasionsko samopouzdanje jer mi je nekako odlično išlo, a koje se već drugom tetovažom potpuno urušilo. Zahvalna sam i tom trenutku jer sam shvatila da ću verovatno zauvek morati da se trudim da savladam nesavladivo. Mislim da je upravo i taj živi faktor jako bitan jer sam posao konstantno čini uzbudljivim. Kada sam počela i sve ulagala u proces, nisam razmišljala da ću jednog dana isključivo time da se bavim. Od tada je prošlo 12,13 godina i i dalje se zaljubljeno bavim ovim poslom.

2. Tvoji radovi su autentični i vizuelno prepoznatljivi, a tehnički vrlo precizni i detaljni. Kako bi opisala svoj stil? Da li i zbog čega preferiraš black tetovaže?

Moj utisak je da je za taj, kako kažeš, precizni i detaljni začin verovatno odgovorno studiranje grafičkog dizajna. Potreba za jasnoćom u prezentaciji spakovanog narativa. Zanimali su me vizuelni identiteti i rešavanje problematike kako najefektivnije preneti utisak šta treba da prezentuje jedan logo, ali sam ubrzo shvatila da su mi daleko zanimljivije priče ljudi i sopstveni narativi od zahteva brendova. Crna je možda samo faza.

3. Koliko je izazovno raditi sa ljudima, naročito onima koji su nesigurni, oko toga šta bi tačno hteli da urade? Kakav je tvoj pristup s obzirom na to da je odnos tebe kao artista i klijenata ipak dosta intiman jer im na neki način ostavljaš pečat za ceo život?

Zapravo imam dosta sreće u saradnji sa ljudima, uglavnom, ako crtam po porudžbini, uspevam da njihovu ideju uspešno pretočim u nešto što ih oduševi i odmah prihvate ili zahteva neku manju izmenu. Naravno, postoje mušterije koje su u većoj meri neodlučne, gde u krajnjoj liniji i sama predložim da ne treba ništa forsirati. Ukoliko nije stvar neodlučnosti oko samog motiva, već uopšte tetoviranja, lako se isfilteriše odluka na samom početku gde objasnim da uzimam depozit za poručeni crtež koji ulazi u cenu kada uradimo tetovažu. Tu odluku sam počela da primenjujem pre nekoliko godina kako bih se zaštitila od većeg broja ljudi koji su „samo“ hteli da vide kako bi to izgledalo, ne uzimajući u obzir da meni ipak treba vremena kako bih im „sročila“ nešto smisleno. Za sve ostalo imam puno razumevanja i strpljenja, ipak smatram da je bitniji njihov utisak svoje „zauvek“ tetovaže nego moj Instagram post istog, koji i tako gubi bitku od algoritma.

4. Da li ljudi češće biraju „fleševe“ iz tvojih bookova, ili dolaze sa nekim svojim motivima koje bi želeli da tetoviraju? Šta je sada popularno od tema, postoji li neki trend koji svi žele da urade?

Čini mi se da u poslednje vreme više radim svoje flesheve koje mušterije biraju nego na osnovu njihove ideje. Raduje me i jedan i drugi vid saradnje, ali ima neke posebne čari u tome kada izaberu nešto što mi se često čini da je samo njih čekalo, i onda još i dobijem fantastično smislenu priču koja ih vezuje za motiv koji sam, ne znam ni sama zašto, nacrtala. I tako sam prestala da postavljam pitanja zašto nešto crtam, sačekam da mi mušterije objasne.

5. Kakav je koncept Kobra deluks studija, da li postoji neka zajednička nit koja okuplja tattoo artiste koji rade u vašem studiju?

Koncept studija Kobra deluks jeste da ga čini devet različitih glava koje se lože da rade istu stvar i zbog toga dele prostor zajedno. Ove godine slavimo 10 godina od osnivanja, što bi moglo da posvedoči o tome kako se slažemo, ako zanemarimo obavezne nesuglasice oko toga ko pere, a ko ne pere suđe za sobom. Pored glavne postavke, imamo i gostujuće artiste koji dodatno obogaćuju kolektiv. Tako da se skromno može reći da je uvek prilično dinamično.

6. Iako se tetovaže tiču telesne i vizuelne sfere, one ujedno mogu imati izraženu simboliku i psihički momenat - od samog izbora motiva, pa do percepcije utiskivanja i „nošenja“ simbola na sopstvenoj koži. Kakav je tvoj stav na ovu temu i da li si imala neka iskustva u kojima si svojim radovima pomogla ljudima da prevaziđu neke strahove ili nesigurnosti?

Na neki način tako je i nastala potreba za ukrašavanjem jer se verovalo da tetovaža daje dodatnu moć i pomaže nosiocima da prevaziđu neke strahove. Verujem da smo od tada paletu zbog čega se tetoviramo dosta proširili, ali mi se iz iskustva čini da je taj motiv i dalje vrlo prisutan. Dešavalo se dosta puta da se ljudi u mojim crtežima pronađu i njima daju lični kontekst od velike vrednosti. Imam nekoliko priča koje sam zapisala u takvoj kolaboraciji sa mušterijama, koje su nam obostrano bile fascinantne i dirljive. Dešava se i da tetovažom obeležimo neke značajne momente u životu, gde na neki način opet zajedno podelimo bitnost tog čina zaokruživanjem jedne priče. Dešavalo se da, na primer, prekrivanjem nekih ožiljaka (ne mlađih od dve godine) pomognem ljudima da prevaziđu nastanak istog ili prosto da učinim da taj deo tela izgleda lepše ili zanimljivije. Takođe sam više puta bila svedok tome da sam tetovažom mušteriji pomogla da stekne dodatno samopouzdanje ili da svoj ukrašeni deo doživljavaju mnogo pozitivnije.

A kako smatram da smo mi ti koji dajemo simboliku i vrednost tetovaži koju nosimo, pored nesvesno nacrtanih dizajnova koji vremenom dobiju priču ili poručenih crteža na osnovu želje, počela sam da crtam lucky charms motive u crvenoj boji kojima i sama namenjujem pozitivne amajlijske karakteristike, da li rade ili ne, jeste u našem izboru sugestije.

Tako da postoje razni primeri i motivi za tetoviranje kao i naši doživljaji istih, a kao neko ko već duže vreme tetovira mogu neskromno da kažem kako sam ponosna na to što sam u mogućnosti da to ponudim i što sam do sada usrećila mnogo ljudi, a to je jedan od najinspirativnijih faktora u mom poslu i u radu sa ljudima.

Kristina (Kaštelec tattoo)

1. Šta su za tebe tetovaže?

Tetovaže su potcenjeni oblik umetnosti. Gledam na svaku tetovažu kao na malo remek-delo, a na svako telo kao na malu galeriju gde smeštamo ne samo umetnost, već i ceo spektar emocija koje tetovaže nose.

2. Koja je bila prva tetovaža koju si uradila na svom telu? Kako si se osećala?

Prvu tetovažu činila su dva isprepletana ženska znaka i osećaj je bio neverovatno oslobađajući! Nakon raznih traumatskih iskustava sa nasiljem, prvi put posle dugo vremena tada sam osetila kako je to ponovo imati kontrolu nad sopstvenim telom, a uz to je došao i neočekivani skok samopouzdanja. Sve tetovaže koje imam pomogle su mi da zavolim svoje telo i da budem ponosna na njega.

3. Kako je nastao studio Teto Važi? Kakav je tačno koncept, iskustvo koje pružate i pristup klijentima? Kakvu kulturu negujete, s obzirom na to da je to tattoo studio koji vode i u kom rade isključivo žene?

Studio Teto Važi nastao je nakon što me je u prostoru u kom sam radila zajedno sa dve pripravnice napao kolega. Pre svega iz potrebe da mi, umetnice, budemo bezbedne na radnom mestu, ali i zarad bezbednosti naših klijenata. Iskustvo koje pružamo nastalo je ne samo na osnovu naših ideja, nego i iz razgovora sa ženama koje su imale neprijatna iskustva u nekim studijima. Želele smo da stvorimo siguran prostor gde se poštuju tuđe granice, gde je naglasak na pozitivnom iskustvu i drugarskoj energiji. Naš cilj je da ljudi iz studija izađu ne samo zadovoljni lepom novom tetovažom, nego celim iskustvom - od osmišljavanje skice do samog tetoviranja.

4. Da li za tebe tetoviranje ima veze sa ženskom slobodom i ako da, na koji način?

U ekstremno patrijarhalnom društvu u kom živimo, gde se ženama nameću, između ostalog, i potpuno nedostižni i suludi standardi lepote, ulepšavanje svog tela tetovažama - na koje mnogi i dalje gledaju kao na nešto negativno - jeste izvojevana sloboda.

5. Već godinama besplatno tetoviraš simbol za osobe koje su preživele seksualno nasilje. Kako si došla na tu ideju, koliko često dolaze klijentinje sa ovakvim zahtevom, kakve su reakcije i koliko im znači takav čin u smislu osnaživanja i podrške?

Na ideju da simbol za osobe koje su preživele seksualno nasilje tetoviram besplatno došla sam nakon što sam ga sama sebi istetovirala i osetila ohrabrenje i snagu koje ova tetovaža nosi. Shvatila sam da je neverovatna privilegija to što sam mogla sebe da istetoviram i želela sam da to podelim sa drugima, znajući koliko bi im značilo. U tetoviranju ovakvog simbola postoje dve prepreke: novac i poverenje u umetnika. Kao neko ko je preživeo seksualno nasilje, tu sam da pružim maksimalno sigurnu atmosferu, tu sam, ne samo kao umetnica, već i kao podrška u ponovnom osvajanju kontrole.

Klijenti za ovu tetovažu dolaze u valovima, dogovori nekad traju nekoliko minuta, nekad nekoliko meseci, ali reakcije su uvek emotivne. Zajedno plačemo, zajedno se smejemo, delimo naša iskustva kao i savete i utehu. Tu tetovažu nosimo kao orden hrabrosti, simbol da smo preživeli uprkos svemu, da smo našli u sebi snagu koju nismo ni znali da imamo i da smo i dalje tu.

6. Kako izgleda siguran i higijenski proces tetoviranja?

Ovo je moja omiljena tema, higijenu shvatam veoma ozbiljno i smatram da je to najbitniji deo ovog posla. Ukratko - sve mora biti sterilisano, dezinfikovano i uvijeno. Za detaljno (i ilustrovano) uputstvo toplo bih preporučila svima da bilo na mom tattoo profilu na Instagramu ili profilu Teto Važi studija bace pogled na Vodič kroz bezbedno tetoviranje!

Lana (La naranja)

1. Kako si i kada počela da tetoviraš?

Počela sam svoj put tetoviranja veoma spontano. U tom periodu živela sam i studirala u Kini. Imala sam malu tetovažu na prstu koja me je mnogo nervirala jer nije dobro zarasla i odlučila sam da je popravim sama. Istraživala sam prvo hand poke tehniku jer je to delovalo kao jeftinija opcija. Poručila sam osnovne stvari za higijenu, par igala, boju i tako je sve krenulo. Odmah sam se zaljubila u ceo proces jer je jako meditativan.

2. Da li na tetoviranje gledaš kao na posao?

Za mene je tetoviranje više od posla. Mnogo sam zahvalna jer radim nešto što me ispunjava i inspiriše, a ujedno mogu i da živim od toga.

3. Kako bi opisala svoj koncept rada i pristup klijentima?

Vrlo mi je bitna energija i prostor u kom radim. Volim da se ljudi osećaju prijatno i sigurno.

4. A kako bi opisala stil svojih radova?

Što se tiče stila koji radim, mislim da ne bih mogla da ga definišem. Volim da eksperimentišem, istražujem i isprobavam nove tehnike, ali ono što pretežno radim jesu fine line tetovaže, apstrakcije, ornamenti i, u poslednje vreme, mikrorealizam. Volim nežne, delikatne tetovaže koje su u skladu sa anatomijom tela.

5. Da li ima nešto što nikad ne bi radila, a da je na zahtev klijenta?

Naravno da postoje stvari koje ne bih radila. Tetoviranje je proces koji se odvija na koži, samim tim i duhovni proces jer se kroz to prenosi energija.

6. Često gostuješ i po studijima u inostranstvu. U kom smeru se razvija tattoo art u svetu? Da li misliš da će AI na neki način uticati i na ovu oblast?

Nedavno sam počela da putujem i gostujem u inostranstvu što mi je donelo mnogo novog znanja, veština i prijatelja. Verujem da AI već utiče na ovu oblast, ali mislim da nikada neće zameniti ljudsku kreativnost.

Mirjana (Šindivila)

1. Šta su za tebe tetovaže?

Za mene je tetoviranje moćan oblik izražavanja. Mislim da je danas za žene to način
samoosnaživanja i jedno od polja borbe da preuzmu kontrolu nad vlastitim telima. Tetovažama možemo da prenosimo političke i društvene poruke ili da menjamo percepciju svog tela. U tekstu Utopian body, Michel Foucault ima jedan mali deo o tetoviranju koji je meni bio veoma zanimljiv. Parafraziraću – tetovirano telo nije lepše ili bolje telo, ono je telo stavljeno u komunikaciju sa tajanstvenim silama gde simbolički znakovi komuniciraju izvan svakodnevnog jezika. Ja ne mislim na neke mistične sile, već upravo na to kako ćemo, kao žene (sa tetovažama) da doživimo svoje telo u kapitalističkom društvu.

2. Kako je biti žena tattoo umetnica u Srbiji?

Ukratko, mislim da je slično kao biti žena u bilo kom drugom zanimanju. Ja imam tu sreću da sam deo ženskog kolektiva (Teto Važi studio) gde je međusobna podrška i razumevanje, kao i osećaj sigurnosti ono oko čega smo se u startu okupile. Dugo me je odbijala ta dobro poznata mačo atmosfera raznih studija. Mislim da je možda za nijansu lakše biti u Beogradu ili nekom drugom većem gradu. Mada, sigurna sam da smo mi u malom bubbleu i da je situacija neuporedivo teža ženama u manjim ili konzervativnijim sredinama.

3. Smatraš li da tetoviranje ima veze sa feminizmom i osnaživanjem žena i ako da, na koji način?

Hm, mislim da je ovo vrlo kompleksno pitanje. Smatram da može da ima veze sa feminizmom, ali ne nužno. Mislim da osnažuje žene na različite načine, bar one sa kojima se ja srećem u studiju. Kada se žene odlučuju da ponesu motive partizanki, osnažuje ih da javno iskažu svoje političke i ideološke stavove. U društvu u kome su desnica i patrijarhat dominantni - poneti partizanku na koži za mene je jedan od načina da se suprotivite dominantnom poretku jer verujete u vrednosti iza kojih su stajale žene koje su se borile protiv fašizma i koje su sebi izborile pravo glasa. Zatim, videla sam kako tetovaže pomažu ženama da zavole i drugačije gledaju na svoje telo, da više vole svoje butine ili ruke kad su na njima tetovaže. Mislim da je to jedan od načina da se ide protiv dominantnog narativa da tela moraju biti savršena, ista... da imamo kontrolu nad svojim telom onda kad država i
crkva jako žele da nam nametnu svoju kontrolu i zakone.

4. Kako je došlo do toga da počneš da radiš sada već poznate tetovaže partizanki i partizana? Da li radiš još neke jugoslovenske motive?

U svojoj umetničkoj praksi, kao članica KURS-a, istraživala sam nekoliko godina kakva je bila
kulturna delatnost tokom narodnooslobodilačke borbe. Iz tog dugoročnog istraživanja proizašle su dve knjige i nekoliko umetničkih radova, ali dosta arhive koje smo sakupili ostalo je neupotrebljeno. Uvek je postojala težnja da deo te arhive probam da prenesem u neki drugi domen. Dok sam još tetovirala prijatelje i poznanike i vežbala drugarica Iva mi je rekla da bi volela da joj uradim Fight like a girl tetovažu, onu koja krurži internetom sa princezom Lejom is Star Warsa. Ja sam predložila da Leju zamenimo partizankom, ona je pristala i tako je nastala ta prva tetovaža partizanke sa konturama Kozarčanke Milje Marin po fotografiji Žorža Skrigina iz 1943. Od tada sam istetovirala mnogo partizanki i malo manje partizana. Pored njih radila sam tetovaže antifašističkih memorijala. Moj fokus je više antifašistička borba, manje nasleđe Jugoslavije.

5. Da li postoji neki specifičan profil ljudi koji dolaze da tetoviraju partizanske motive? Na koji način se povezuju sa ovom temom, da li to dolazi iz porodičnog konteksta u smislu starijih generacija koje su možda bile u partizanima?

Ono što ih sve spaja svakako jeste to što dolaze iz nekog levog političkog spektra. Iz mog dosadašnjeg iskustva, čini mi se da većina nosi ove motive upravo iz ideoloških razloga. Naravno, ima i ljudi koji imaju ličnu istoriju povezanu sa partizanskim nasleđem u svojim porodicama i te male priče meni su uvek dragocene. Posebno mi je zanimljivo da jedan deo ljudi nema iskustvo života u Jugoslaviji, mladi su i rođeni nakon ili tokom raspada. I činjenica da se oni odlučuju da ponesu ove motive za mene je nešto više od nostalgije.

6. Takođe dosta radiš i motive iz prirode, divlje bilje i biljke uopšte. Kako povezuješ te dve teme koje su, čini mi se, okosnica tvog rada - partizane i prirodu, da li za tebe lično u tome ima neke povezanosti?

U mojoj glavi sve to ima smisla. Nasleđe antifašističke borbe kao jedan neostvareni potencijal za bolje društvo i briga za prirodu kao neodvojivi deo borbe za neko buduće bolje društvo.