MARINA BUGARČIĆ ZA ELLE OTKRIVA ZAŠTO JE BEOGRAD NJENO MORE: Pročitajte intervju sa ovom fotografkinjom i spisateljicom

Njen objektiv beleži najzanimljivije trenutke sa muzičkih festivala, dok je njena knjiga već uveliko u rukama ljubitelja nežnih reči. Umetnica, fotografkinja i spisateljica Marina Bugarčić otkriva nam detalje o zbirci pesama Beograd je moje more, njenom drugom izdanju, izložbama koje priprema, ali i planovima za neko novo more.

Zašto baš zbirka pesma?

Za mene je poezija slična fotografiji. Ako jedna fotografija vredi hiljadu reči, onda se umetnost poezije ogleda u sposobnosti da se u nekoliko reči opiše ceo jedan svet.

A zašto Beograd?

Uglavnom prilikom obilaska drugih gradova imamo neku agendu šta ćemo posetiti i šta nas zanima, gde i šta idemo da jedemo i onda idemo tako od tačke A do tačke B apsolutno posvećeni mestu u kom smo i vraćamo se sa određenim impresijama o tim gradovima. Ti drugi gradovi jesu lepi i oni dobijaju našu naklonost, ali gde ide naša ljubav? Za mene, Beograd predstavlja jednu vezu na kojoj se godinama radilo da ona bude bolja, a prva reč, da ne kažem i možda prava, jeste zahvalnost ovom gradu. Zahvalnost za sve što je bio, za sve što jeste i za ono što će tek biti.

Kakav je osećaj kada znaš da više od hiljadu ljudi ima tvoju knjigu u rukama, i da Beograd je moje more ide u drugi krug štampe?

Zamislite da ronilac na dah pod ledom, umesto osamdeset metara, pređe dvesta metara, a da toga nije ni svestan dok prelazi metre. Moguće da bi on lakše opisao osećaj kada bi video koliko je metara prešao, nego ja taj osećaj da više od hiljadu osoba ima tu moju knjigu.

Da li je Beograd stvarno tvoje more?

Prošle godine, negde u sred zime, u rukama sam držala more i smrzli su mi se prsti. Prvo što mi je prošlo kroz glavu bilo je kako mi nedostaje Beograd i kako bi bilo lepo da te dve ljubavi spojim. Beograd jeste moje more i moje more je Beograd.

Kada Beograd najviše voliš?

To je kao ljubav koja dugo traje, a kako već za mene ljubav u osnovi uključuje poštovanje, podršku i razumevanje, reklo bi se da ne mogu da odredim kada Beograd volim manje ili više, jer kada nekog ili nešto volite, onda ne postoji ta vrsta mere.

Zanimljivo je da nisi imala promociju knjige i da su tvoje pesme veliku popularnost doživele preko Instagrama. Kako gledaš na to?

Godinama pričam kako je potrebno da čovek veruje u sebe i da ne odustaje od sebe i umetnosti koju stvara i da se nikad ne zna ko će i u kom trenutku prepoznati i nagraditi to što nastaje iz ljubavi i iz strasti. Nisam razmišljala da će se to dogoditi sa ovom knjigom i ono što mogu da kažem jeste veliko hvala svim ljudima za svaki klik i za sve lepe reči koje su uputili ne meni, već mojim rečima, jer svi mi jednom odlazimo, a ove reči će, nadam se, ostati.

Budući da je prva knjiga izazvala velike reakcije, da li je u planu možda i druga?

Dok sam pisala ovu knjigu, nisam imala zamisao da pišem knjigu već sam zapisivala ono što osećam. Nastavila sam da zapisujem, isto po osećaju, ali u nekom drugom smeru koji se u trenutnoj fazi fokusira na pitanja duše. Možda je to neki put od Beograda do mora. Videćemo gde će to voditi.

Da li već imaš planove za nove projekte?

Ova knjiga svodi se na ljubav. Ljubav prema drugoj osobi, prema gradu, prema moru i na kraju na ljubav prema sebi. Neka moja razmišljanja bila su da pokušam da prenesem tu neku ljubav kojom smo svakodnevno okruženi, a da je nekada nismo ni svesni, na ljude koji će se, nadam se, i dalje pronalaziti u tom moru. Zamisao je da jedna od izložbi (kako sam već pravila pauzu sa izlaganjima materijala ima za nekoliko izložbi) poveže ljubav i veru. Nadam se da ću uspeti da prenesem neke svoje impresije i svoje viđenje određenih sekundi koje nas povezuju i koje su nekad teže od reči koje nisu izgovorene naglas.

Verujemo da ni fotografiju nećeš zapostaviti, pa nam reci kojim koncertima se najviše raduješ?

Godinama fotografišem umetnice i umetnike koje volim da slušam pa mi je teško da izdvojim nekog posebno. Radujem se i njima i pesmama koje će pevati.

Šta je sigurno što planiraš u budućnosti?

Ljudi meni bliski znaju koliko volim Andrića pa ću iskoristiti njegove reči kao odgovor na ovo pitanje „Nikada više ne planiram. Ja samo živim ovaj život. Ponekad kako želim, ponekad kako moram. Sitnice mi boje život. Sitnice su sreća. Zato ja volim male stvari. I velike torbe. Svuda ih sa sobom nosim, jer sebi dugujem još poneku šetnju između očekivanog i neplaniranog.“