Romy Schneider: Život na sve ili ništa

„Uvek idem na sve ili ništa. Sve što radim, radim do kraja. Rasipna sam sama sa sobom. Volim svim srcem.Tako je to sa mnom.“

U Nemačkoj se i danas o njoj govori kao o „našoj Romy“, kao o nekome ko je delić svakoga. U Francuskoj, u njenoj slobodno izabranoj domovini, i danas, trideset godina posle njene smrti, o njoj se govori s poštovanjem kao o Madame Schneider. Filmove koje je snimala u Nemačkoj – u kojima je bila Sissi, nemačka nekrunisana kraljica, anđeo na zemlji, lepa lažljivica – jesu uloge smerne Romy, nikada odrasle, naivne i verne. Mnoge uzbudljive uloge koje je ostvarila na francuskim platnima njeni sunarodnici nisu želeli ni da vide, između ostalog i film Ludwig II Lucchina Viscontija, u kojem igra pravu Sissi, zato što su to bile uloge odrasle i beskompromisne žene Romy Schneider.

Jacques Rouffio, režiser njenog poslednjeg filma Prolaznica sa Sans-Soucija (La passante du Sans-Souci), u poslednjem ispraćaju, ovako je opisao Romy Schneider: „Bila je plamen i led. Bila je mudrost i ludost. Bila je mir i rat. Bila je radost i strah.“ Za Francuze je bila suština poezije.

Rođena je 23. septembra 1938. u Beču kao Rosemarie Magdalena Albach, umrla je 29. maja 1982. u Parizu kao Romy Schneider. Sahranjena je na seoskom groblju u Boissy Sans Avoiru. O njenom odnosu prema majci Nemačkoj i prema ocu Austriji u štampi je spekulisano isto koliko o njenoj smrti. Generacija njene majke Magde Schneider, velike glumice nemačkog domovinskog filma, koja se rado slikala sa velikanima nemačkog ludila, smatrala ju je izdajnicom, zato što je napustila Alpe i domovinsku filmsku fabriku Ufa. Strasno, samopregorno i veoma lično igrala je u francuskim filmovima na temu neprevaziđene nemačke prošlosti – Romy je bila simbol francuske nacije, ali je ona nosila u sebi užasnu težinu naroda čiji joj je jezik bio maternji. Ove uloge Romy Schneider je igrala „iz stomaka“, pišući njima svoju sopstvenu biografiju i suočavajući se u njima sa senkama prošlosti svojih roditelja. U filmu Prolaznica sa Sans-Soucija, snimljenom početkom 1982, igra ženu koja sa sinom beži iz Berlina od nacista u Francusku, dok je ubice ne pronađu u njenom sigurnom skrovištu.

PageBreak

Život Romy Schneider je u suštini evropska tragedija ala Marilyn Monroe sa svim dodacima koje publika od takvih biografija i očekuje: prevarena za detinjstvo od ambiciozne majke, gurnuta pred reflektore filmskih studija, dodavana iz ruke u ruku u svetu glamura, iskorišćavana i manipulisana. Zatim, beg iz zlatnog kaveza, divlja, romantična ljubav sa jednim muževnim, biseksualnim Francuzom – čovekom bez morala. Potom nova faza, promena, svlačenje košuljice, ljubav kao iluzija: Romy postaje simbol ostvarene nezavisne i slobodne žene. S druge, njene tamne strane, pratili su je stalno strahovi od poraza i promašaja, kako u životu, tako i u profesiji. Ove strahove pobeđivala je pomoću tableta, alkohola i brojnih ljubavnih avantura, koje su joj davale privid priznanja i potvrde.

Kamerama se uvek prepuštala bez rezerve, bez zaštite, čak i kada je igrala ekstremne uloge – a one su bile česte. Ona nije bila samo histerična, mušičava i neprimereno strasna, nego, kao i mnogi drugi umetnici, manično depresivna. Bruno Ganz, njen kolega i jedno vreme partner, bio je fasciniran njenom žeđu za životom, ali je dobro znao „da je uvek stajala na tankom ledu – da je iza svake euforije gledalo izobličeno lice propasti i sloma.“

Ko je zaista bila ova žena i zašto je bila najlepša, najuspešnija i najnesrećnija, nije moguće saznati čitajući nemilosrdne i ponižavajuće komentare novinara, njenih biografa, ili gledajući brojne intervjue koje je davala u različitim životnim fazama i psihičkim stanjima. O umetnici njenog kalibra možemo suditi samo na onovu njene umetnosti, jer to je njena celovita ljudska suština. Pošto su je kolege i životni saputnici i pratioci videli samo u funkciji njih samih i njihovih životnih i profesionalnih ostvarenja, možemo u njihovim svedočanstvima utažiti samo prokletu ljudski želju i potrebu da sve što je posebno, jedinstveno i zadivljujuće, svede na „malu ljudsku meru“. Da, Romy Schneider je bila neuračunljiva, promiskuitetna, besramna, napadna. Bila je ekscentrična i naporna, bila je nestabilna majka, nemoguća žena, lepljiva ljubavnica, rasipna i lakomislena. Živela je raširenih ruku na ivici ambisa. I pored toga – ili upravo zbog toga – Romy Schneider je bila veličanstvena glumica sa neverovatnom amplitudom umetničkih mogućnosti.

Kada je ocenjujemo u svetlu današnje filmske produkcije, nju, koja je bila ikona francuskog filmskog crnog talasa, ne možemo a da ne zažalimo za svetom koji više ne postoji: svetom filma u koji je moguće pretočiti čistu filozofiju, filma koji je politički i kulturno britak i beskompromisan, filma koji uznemirava, upozorava i budi iz sna o tome kako će ipak sve jednom doći na svoje mesto. Romy Schneider je bila umetničko delo na dve noge: njena nagost, kao u filmu Nevini prljavih ruku (Les innocents aux mains sales) Claudea Chabrola je bila poruka, a ne slika savršeno retuširanih oblina i zategnutih bokova. Njena lepota je bila životni stav i neustrašivo suočavanje sa beskrajnom formom umetničkog iskaza. Igrala je mladost i starost u istom prostoru i sa istom strašću i dostojanstvom, kao u filmu Aleksandra Petrovića Grupni portret s damom, u kojem je uspela da argumentovano odigra i nemoguće filmske pasaže obscenog suočavanja sa umiranjem.

Pitanja koja i danas intrigiraju štampu kada je reč o Romy Schneider: da li joj je Alain Delon slomio srce, da li se Harry Meyen zbog nje ubio, da li je Romy imala nešto sa Simone Signoret, najbolji su dokaz za to da filmska umetnost mora da deluje u sprezi sa javnošću, što je samo po sebi kontradiktorno. Najintimniji od svih procesa, umetničko stvaranje, glumac mora da stavlja publici na uvid – samim tim on, hteo – ne hteo, postaje vlasništvo te publike. Veliki glumci ogoljuju stvaralački proces do samouništenja. Teško je u takvoj umetnost naći utočište u kome se može biti miran i srećan. Jednom novinaru je Romy Schneider na neumesno pitanje odgovorila citatom Hainara Kipphardta: „Ponekad je Ja nemilosrdno teško.“ I o smrti Romy Schneider dugo se spekulisalo: da li se ubila, ili je umrla od prevelike doze lekova i alkohola. Mesecima je bulevarska štampa bezobzirno čerečila svaki atom života ove velike umetnice. Državni tužilac je proglasio za razlog smrti: prestanak rada srca. Odbio je da sprovede obdukciju. U izveštaju je napisao: „Mogao sam naložiti da ovu ženu iseku na komade. No, to ne bi promenilo činjenicu da je mrtva, niti bi nam otkrilo istinu o njenoj smrti. Šta god da se u budućnosti dogodi, ova smrt pripada njoj, samo njoj, zauvek.“

Tekst: Jelena Volić Hellbusch