ŽENSKE BORBE I POBEDE KOJE ĆE SE PAMTITI U 2023: Feminizam iz teretane predstavlja e-book "Ženska 2023"

Kada sam, na Instagram stranici @feminizam_iz_teretane, pre tri godine počela da vodim mesečnu rubriku vesti vezanih za ženske borbe i pobede širom sveta, nisam mogla da pretpostavim kako će ovi mesečni preseci zapravo postati godišnja svedočanstva o tome šta sve devojčice, devojke i žene širom sveta preživljavaju na dnevnom nivou.

Baš zbog toga, pred vama je ŽENSKA 2023 - kratak pregled najvažnijih događaja koji su menjali živote devojčica, devojaka i žena širom sveta u 2023. godini.

Koja je bila početna ideja za e-book "Ženska 2023"?

Od kada IG stranica feminizam_iz_teretane postoji, dakle već tri godine, trudila sam se da svojim postojanjem na mrežama popunim slepe tačke koje se tiču žena i događaja koje oblikuju naše živote, a koje postoje u javnoj sferi. Ženskim temama se prilazilo kao “ženskim temama”, pri čemu su se one uvek nekako banalizovale i svodile na šminku, garderobu, modu i lajfstajl. Kao da su naši ženski životi samo performans u kome neko drugi uživa. Zbog toga mi je, kao novinarki i istraživačici, bilo nekako prirodno da pružim kontru ovom trendu i pokrenem rubriku u kojoj ću kratko sumirati najvažnije događaje koji su se desili prethodnog meseca, a imali su uticaj na ženske živote, kako kod nas, u regionu, tako i širom sveta. Ovome je svakako doprinela i činjenica da se zadnjih nekoliko godina, a pogotovo nakon korone, suočavamo sa sve brutalnijim napadima na ženska ljudska prava, a o tome ne znamo ni gde da se informišemo. Pored tih napada, važan deo rubrike “Feministički mesec” je i dokumentaristički pristup ne samo kršenju ženskih ljudskih prava, već i otporima koje žene pružaju širom planete.

I baš zbog toga je i nastala “Ženska 2023” - kao skup svih ovih vesti, tokom svih tih feminističkih meseci iza nas, da nam bude jedna vrsta svedočanstva o borbama koje smo širom planete vodile i pobedama koje smo nizale, ali i dokument koji će nas podsećati da moramo zajedno da se borimo protiv kulture kolektivnog zaboravljanja ženske istorije kako bismo se borile za nas same, za žene i ženska ljudska prava. Da banalizujem, da bi znala gde si pošla, moraš znati i odakle si došla, i koje su te sve situacije dovele na to mesto. E pa “Ženska 2023” je upravo i to, i svedočanstvo onoga što je bilo, ali i putokaz ka onome što će biti ako nastavimo da se uljuljkavamo da ako je nama dobro, svima je. Jer nije. Sve dok svaka od nas nije slobodna, nijedna nije, ma koliko naši okovi bili različiti, da se poslužim rečima Odri Lord.

Kako bi opisala proces sakupljanja i selektovanja vesti za rubriku "Feministički mesec"? Šta je bilo najizazovnije u sastavljanju godišnje arhive?

Proces sakupljanja i selektovanja vesti je ujedno i lep i težak. Sakupljanje vesti nikada nije bilo problem - nekako se desilo da svi u mojoj okolini, pa i pratitelji i pratiteljke na Instagramu, spontano i samoinicijativno šalju vesti za koje misle da su bitne. Kada se mesec približi kraju, podvuče se linija i vidi šta je sve sakupljeno. Zadnjih par meseci, možda i godinu dana, kroz vesti ne prolazim sama, to činim sa drugaricom. Ona mi pomaže i oko selekcije, a taj proces je težak. Za početak, tu je emotivni deo posla, jer su vesti, čak i kada su ohrabrujuće, ipak simbol rezilijentnosti, odnosno, otpora koji je nastao iz muke. I kada se suočiš sa tim, kada shvatiš ne samo da nam ništa nije palo s neba, već da smo sve to krvavo izborile, a da su nam čak i stvari koje danas uzimamo zdravo za gotovo, na primer, pristup kontracepciji i abortusu, u riziku i da moramo opet da se borimo za to, bude ti jednostavno teško.

Sa druge strane, tu su i tehnički izazovi - kako karusel format na Instagramu dozvoljava samo deset slajdova, a jedan je naslovni a drugi informativni, ostaje mi prostora samo za osam vesti. Međutim, i za to ima rešenja - od prošle godine “Feministički mesec” često ide u dva dela. I to jeste super, ali kada sam krenula da sastavljam godišnju arhivu, odnosno, “Žensku 2023”, shvatila sam da neke vesti moraju da se isključe da bi arhiva bila čitljiva i imala smisla. Zbog toga su vesti u “Ženskoj 2023”selektovane i geografski, u smislu da sam želela da ukažem na to da su ženske borbe i pobede nešto što je zajedničko za celu planetu. Ma koje boje kože bile, ma koji jezik govorile, ma koliko imale godina ili bile obrazovane, bile majke ili ne, živele na selu ili u gradu, ma koje religije, etničke pripadnosti ili seksualnosti bile - borba nam je zajednička.

Gotovo na dnevnom nivou se suočavamo sa teškim borbama i problemima kroz koje žene prolaze. Da li u “Ženskoj 2023” postoji poruka nade ka boljem sutra?

Mislim da nada uvek postoji, inače ne bi postojala ni “Ženska 2023”. I korak dalje, da nema nade, ne bih se ni trudila da beležim sve te borbe i pobede, i to činim jer se plašim da bez ovakvih podsećanja, što “Ženska 2023” svakako jeste, nema ne boljeg sutra, nego nema uopšte sutra, kada su žene i njihova ljudska prava u pitanju. I upravo taj nedostatak kolektivnog sećanja na ženske borbe i probleme nas je delom doveo i tu gde smo sada. Žene su fragmentirane, ili su, više nego ikad, da citiram Simon de Bovoar, razbacane među muškarcima. Dopustile smo ne samo da zaboravimo koliko je krvi proliveno da bismo danas imale to što podrazumevamo, već i da nas ubede da nam je s neba palo i da imamo sve. A nemamo sve. Možda neke među nama imaju više nego što su ranije imale, ali je i dalje previše žena koje nemaju pravo na obrazovanje, koje su tretirane nejednako na svojim radnim mestima ili im je uopšte i zabranjeno da se zaposle, koje se svakodnevno suočavaju sa raznim oblicima nasilja koji su u njihovim zajednicama normalizovani, negde i na nivou načina komunikacije, a takođe su među nama i one žene koje to tek treba da postanu, odnosno, devojčice, koje se suočavaju sa prisilnim brakovima, genitalnim sakaćenjem, ili su, kao i milioni žena širom sveta, seksualno eksploatisane. Na kraju krajeva, u februaru ove godine je talibanska vlast donela odluku da i mrtve žene moraju biti pokrivene, te su nadgrobne ploče na kojima su se nalazile fotografije preminulih bez marame uklanjane. To što ja imam sve, ne znači da svaka žena na planeti ima, a pitanje je da li i ja imam sve, ako moram noću da se osvrćem iza ramena ili da se pitam šta će se desiti kada se odlučim na rađanje i roditeljstvo. Dalje, to što ja sada imam neke stvari, ne znači da ću ih imati i sutra, pogledajmo šta se dešava u Poljskoj ili u Americi, koje smatramo naprednim u pogledu ljudskih prava. Sestrinstvo je moćno, ali za početak nam treba empatija i razumevanje da bismo nešto mogle i da uradimo sa tom moći. Iako ovo nije eksplicitno navedeno u “Ženskoj 2023” to je poruka, a nju je, na mnogo lepši i koncizniji način, i Jelena Vukićević prenela u pogovoru.

Da li postoji priča koju bi posebno istakla kao ključnu u borbi za ženska prava u godini za nama?

Kada je reč o lokalu, odnosno regionu, to je svakako borba za ženska reproduktivna prava i zdravlje. Borba protiv akušerskog nasilja u Srbiji, ali i borba protiv ginekološkog nasilja u Bosni i Hercegovini, koja je svakako mobilisala najveći broj žena. I čini se da će biti uspešna, jer se nasilnici polako suočavaju sa pravdom.

I na neki način, to i jeste metafora stanja ženskih ljudskih prava koje trenutno živimo - nemamo moć da donosimo odluke koje nas koštaju života. Žene su u ratnom stanju, ma gde živele, i bez obzira na to da li su bukvalno u sred vatre, ili se te bitke vode u njihova četiri zida. Kako to? Pa jednostavno, na kraju ti je svejedno da li te je ubio zalutali metak snajpera ili tvoj partner, ti si mrtva pa si mrtva.

I na tom tragu, dodala bih još jednu regionalnu kandidatkinju za vest 2023. godine a to je femicid - sa jedne strane, broj ubijenih žena koji stalno raste, a sa druge napori da se femicid prepozna kao zasebno krivično deo u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, ali i otpori tome koji kod nas u Srbiji postoje, pri čemu mislim na stav koji je izneo Zaštitnik građana, ali očito ne i građanki, da je termin femicid nepotreban jer “muškarci ne ubijaju žene zato što su žene već zbog poremećenih društvenih odnosa”.

Na koji način se nadate da će e-book uticati na čitateljke i društvo u celini, ali i na mlade generacije?

Mislim da je najveći doprinos e-book-a “Ženska 2023” upravo taj dokumentaristički pristup. “Ženska 2023” je takođe i arhiva, podsetnik na bitne bitke koje su žene vodile, i nadam se da će ga čitatelji i čitateljke pročitati, ne samo jednom, da budu informisane šta se protekle godine desilo, već će to čitanje i ponoviti za godinu, dve, pet, da vide odakle smo krenule i dokle smo stigle. A nadam se da će možda čak i postaviti sebi pitanje - šta je ono što ja mogu da uradim da žene i muškarci budu jednako tretirani u mestu u kome živim ili u svojoj neposrednoj okolini? To je ono što je meni falilo, ta zabeleška o našoj kolektivnoj ženskoj istoriji, i to je ono što sam odlučila da pružim društvu kroz besplatan e-book, koji ne zauzima mnogo prostora niti skuplja prašinu.

Kada je reč o mlađim generacijama, ja imam dovoljno godina da se sećam kako je to izgledalo kada nasilje u porodici nije bilo prepoznato kao zasebno krivično delo, a imam i dovoljno ličnog iskustva, nažalost, da znam i kako je izgledala prijava tog nasilja pre skoro 10 godina, kada nisu uvedene mere zaštite, a senzibilisanost policijskih službenika je bila na nivou da izbacuju seksualno nasilje iz zapisnika i još me prekorevaju što to spominjem, jer “nije pristojno”. Kako je ženska istorija na ovim prostorima kultura kolektivnog zaboravljanja, to znanje nemaju mlađe generacije, niti možemo očekivati da je to nešto što znaju devojke, ali i momci, koji imaju 14, 15 ili 16 godina. Gde su imali to da pročitaju? Kako su to mogli da nauče?

Početna ideja iza Elle femme cluba bila je da izađemo iz okvira tzv. “salonskog feminizma” i pokušamo da se približimo što većem broju ljudi. Na koji način smatrate da treba prići ženama u manjim mestima, gde su resursi i pristup feminističkim aktivnostima znatno manji?

Moj odnos prema salonskom feminizmu, odnosno, prema akademskom feminizmu, jer to to znači, samo se izgleda i dalje plašimo da nazovemo stvari pravim imenom, je love/hate odnos. Imam akademsko obrazovanje o feminizmu, MA sam rodnih studija, i to znanje mi je umnogome olakšalo da razumem neke fenomene, pa i da predvidim trendove, kada su ženska ljudska prava u pitanju. To je taj love deo, a kada je reč o hate delu, uprkos tom znanju, čini mi se da se akademija u oblasti ženskih ljudskih prava i feminizma dosta odmakla ne samo od svojih korena, već i od žena.

Ne bi bilo rodnih studija da nije bilo ženskih studija, a ženskih studija ne bi bilo da nije bilo grupa za podizanje svesti, na kojima su obične žene, bez akademskog obrazovanja, promišljale šta je to što ih muči i dale ime problemu koji do tad nije imao ime. U tom smislu se akademski feminizam odvojio od žena kojima se bavi i priklonio akademiji, nauci, i kako je pratio trendove, zaglavio se u postmodernizmu. A postmodernizam je veoma često i posthumanizam, i na ovom našem primeru, na primeru feminizma, to pomeranje od pojedinke ka nekom kolektivnom filozofskom entitetu je učinjeno na štetu žena.

Da, naravno da treba promišljati stvari i filozofski, to je preduslov da bismo uopšte i maštale o nekim boljim, drugačijim budućnostima, ali se moramo vratiti u sada i ovde, u konkretne ženske živote, i to činiti jezikom koji ljudi razumeju.

Kada je feminizam u pitanju, pa možda čak i ceo korpus humanističkih nauka, ne smemo da zaboravimo da ljudi nisu zamorčići našeg misaonog eksperimenta. Mi, kao naučnice, a sebe smatram i naučnicom jer sam bila istraživačica na fakultetu i na doktorskim sam studijama, moramo da radimo sa ljudima, a ne samo da teoretišemo o njima. Potrebna nam je povratna informacija da bismo konstruisale teoriju koja može fenomen da objasni i promišljale stvari na realan način, jer nije poenta da se davimo u sopstvenim nagađanjima. Moj svet nije univerzalni ženski svet. Moje iskustvo nije univerzalno žensko iskustvo. Mnoge feminističke naučnice to i rade, ali to ne rade sve jer postoji toliki otpor prema feminizmu koji se povezuje sa salonskim teoretisanjem u prazno. 

Pa ako misle da mogu da pomognem, na njima je da mi priđu i da zajedno smislimo strategiju. Nekada ta borba nije borba koju svi vide, ponekad je feministička borba i to da te neko sasluša, da podeli iskustvo sa tobom, da te uputi na neki resurs koji nemaš, na primer, broj telefona osobe koja može da ti reši problem koji te muči i ugrožava.

Protesti, peticije, aktivistička udruživanja, a sada i ELLE femme club. Koji su još novi kanali i formati mogući u borbi za ženska prava, kako na individualnom, tako i na globalnom nivou, ?

U ovom trenutku u kome smo i na mrežama i na ulicama, mislim da je vreme da se malo povučemo u svoja četiri zida i same se zapitamo šta za nas znači ne samo feminizam, već naš život iz pozicije žene. Šta za nas znači ženska egzistencija i koji su naši kapaciteti da feminizam bude borba za sve žene, a ne samo za one koje su nam bliske ili nam se dopadaju. Bez ovog promišljanja, koje treba da bude i vrlo kritičko, na koji način mi doprinosimo toj borbi a na koji je saplićemo, rizikujemo da upadnemo u zamku performativnog feminizma. To je feminizam koji praktikujemo od 9 do 5, onda kada nas drugi gledaju, jer mi imamo neke koristi od toga. Feminizam je danas gotovo mejnstrimovan, i i kod nas on prodaje i gaće i majice i na proteste više ne idemo sa strahom da će neko da nas uhapsi ili prebije, kao što je to slučaj sa nekim drugim našim savremenicama širom planete.

Međutim, nije reč samo o kvantitetu, već o kvalitetu. A čini mi se da nam je taj kvalitet opao. I to upravo vidim u ovome o čemu smo prethodno govorile, a to je koliko je feminizam isključiv za sve one žene koje bukvalno nemaju pojmovno-jezički aparat, ili, da prevedem jer je u tome i poenta, jer ne znaju stručne termine, da ga razumeju. A ako nije samorazumevajuć, to onda nije feminizam. I nije problem samo u terminima i tom jezičkom nerazumevanju, već i u suštinskom nerazumevanju. Ne znam ni sama koliko sam puta do sad ponovila da to što ja imam neke mogućnosti, ne znači da ih sve žene imaju. E pa to, mi to ne razumemo a danas se više nego ikad priča o toj nekoj ženskoj solidarnosti. To što ja danas mogu elegantno da odšetam do svoje slavine, možda neke fensi sa filterom, ne znači da neka druga žena u Africi, ili čak na Šar planini, može tek tako da natoči sebi čašu vode - ona mora da pešači kilometrima, možda da baš i zbog toga odustane od školovanja, i rizikuje da bude napadnuta, opljačkana ili silovana. Ili, ako hoćemo primer prikladan pitanju - ja možda mogu da odem na protest u sred radnog vremena, ali možda moja komšinica ne može, čak i ako se protest tiče nje, jer se na primer bavi radnim pravima, što je godinama bila boljka Osmomartovskog marša.

A šta je sa ženama u našoj okolini koje su druge boje kože, seksualnosti, etničkog porekla, obrazovanja, koje žive u ruralnim oblastima, koje su u ekstremno tradicionalnim sredinama? Šta ja, kao žena, žena koja želi da bude feministkinja, mogu da uradim da moja borba bude naša borba, jer je feministička borba uvek naša, zajednička, borba? Da li se ja uopšte trudim da druge žene čujem ili ih ignorišem jer su različite od mene pa ih smatram pozadinskim šumom? A ako ih čujem, da li ih razumem ili se prepuštam predrasudama i stereotipima? To je nešto što moramo same sa sobom da raščistimo, pa tek onda da se udružujemo i idemo dalje.

Nama ne treba ženska solidarnost, treba nam bazično razumevanje i empatija za one žene čiji su okovi drugačiji od naših. Treba nam da izađemo iz svojih malih mehura i da se slušamo čak i kada se ne razumemo, da bismo se razumele. Potrebno nam je razumevanje i empatija. A ovo se ne dešava na protestu ili aktivističkom performansu, već u svoja četiri zida. Ovaj format nije nov, star je više od pola veka, to su grupe za podizanje svesti, ali je baš sada, kada ceo svet pada na glavu ženama, možda potrebno da se vratimo na početak, promislimo stvari i krenemo, ali ne baš skroz iz početka, nego sa poštovanjem i uvažavanjem lekcija iz naše kolektivne ženske istorije. I upravo zbog toga je i “Ženska 2023” nastala.