Naslovna | Stil | Lični stil | Njen komšija je bio Andy Warhol, pratetka inspiracija za groficu Kasteli: Upoznajte Maju Herman Sekulić, prvu damu književnih svetova

Njen komšija je bio Andy Warhol, pratetka inspiracija za groficu Kasteli: Upoznajte Maju Herman Sekulić, prvu damu književnih svetova

foto: Zavod 9

Maja Herman Sekulić, prva Srpkinja koja je doktorirala književnost na Prinstonu, muza legendarnog Marcoa Glavianoa i inspiracija velikana svetske literature, u intimnom razgovoru za stolom otkrila je Aleksandru Đuričiću kakav je komšija Andy Warhol i zbog čega je Arthur Miller u osamdesetoj godini bio najbolji frajer na svetu...

Maja Herman Sekulić ne voli da joj persiraju. To joj je jednostavno dosadno.

„Nervira to me to Vi“, kaže između dva zalogaja zelene salate sa dimljenom šunkom, koja joj se ne dopada.

Neko ko je bio na „ti“ sa Andyjem Warholom, Josephom Brodskyim, Susan Sontag, Saulom Bellowom, neko ko je tokom novogodišnje proslave u toaletu pravio intervju sa Allenom Ginzbergom ne kapira da bilo koji sadržajan razgovor može biti omeđen formalnostima, pa čak ni onim učtivim.

Doktorirala je na Prinstonu. Njene knjige spadaju u obavezno štivo američkih studenata književnosti. Objavljeni i neobjavljeni razgovori sa najvećim književnim imenima dvadesetog veka nastajali su spontano, često u smešnim okolnostima, a ponekad i u kupatilu za vreme dočeka Nove godine.

Odrastala je u porodici intelektualaca, revolucionara i aristokrata, na pričama da je njena pratetka bila inspiracija za Krležinu barunicu Kasteli. Otac Bogomir Herman bio je jedan od osnivača Nolita. Kada se vratio sa Golog otoka, prvi je preveo Kafkin Proces, a u njihovu kuću redovno su dolazili Oto Bihalji, Hugo Klajn, ali i Bertolt Brecht i Samuel Beckett i tada mladi Radomir Konstantinović. Majina majka Lili školovala se prvo u Švajcarskoj, zatim je studirala na Sorboni i u Monpeljeu i kada je svratila kod svojih rođaka u Beograd, koji su bili osnivači čuvenog Prizada, tadašnje berze žitarica (tu je sada zgrada Tanjuga) naletela je na mnogo starijeg levičara, ekonomistu i generalnog sekretara te berze Bogomira. Majka joj se, kao i Elizabeth Taylor, udavala, osam puta i kao i Liz, dva puta za istog čoveka, Majinog oca. Majin suprug je Miloš Sekulić, svetski priznati arhitekta i dizajner koji je počeo rok revoluciju kao vođa jugoslovenskog benda Iskre.

Maja je svetska je putnica, ima različite kuće na raznim mestima, trenutno su u opticaju ove u Beogradu i Njujorku. Inače, voli da se vrzma po globalnom selu. Traži inspiraciju i u Vinči i u njujorškom parku gde je Nikola Tesla hranio golubove. Istražuje. Kao forenzičarka ušla je u u biblioteku na Prinstonu i četiri godine pažljivo, u rukavicama i belom mantilu, bez unošenja ičega ličnog iz spoljašnjeg sveta, osim fotoaparata, krenula da skida sloj po sloj iz života žene Slavka Grujića (Mabel Gordon Dynlop), srpske dobročiniteljke, Amerikanke koja je iz ljubavi odigrala presudnu ulogu u istoriji Jugoslavije, od pre Prvog do posle Drugog svetskog rata. Maja je u toj biblioteci iz 50 sanduka „iskopala“ značajne prepiske supruge našeg diplomate, ambasadora i ministra i ta krhka dokumenta natopljena emocijama spakovala u knjigu Ma Belle.

Trebalo bi da je imate na policama, kada vam dođu gosti da pokažete da znate kako se nekada vodila ljubav i diplomatija. U februaru izlazi Ma Belle, prva američka dama

Srbije na engleskom u Geopoetici.

Kada joj pomenem da je potrebno još nastavaka te priče, Maja H. S. reaguje nervozno, ali onako sa osmehom, misleći da to ovde nije dovoljno prepoznato. Kao što joj se čini da nije ni ona.

„Postali smo malo zatvoreni, ušuškani u svoje uske okvire koji rađaju malograđanštinu, ali Beograd se drži, vratio je svoj kosmopolitski duh, sada je konačno to pravi Beograd kakav je uvek bio.“

Raduje se što je njen dragi prijatelj Momo Kapor, sa kojim se družila i u Njujorku i u Beogradu, na Vračaru dobio svoj trg. Pamti kako su išli zajedno da kupuju boje da bi slikao njen portret. Više joj se dopadao dok je bio crtež, ali je on hteo da napravi ogromnu sliku, toliko veliku da se teško unosi u stan. Ima mnogo portreta, raznih umetnika, ali neke drži u fioci jer joj se ne sviđaju. Kapor se preko posrednika raspitivao gde stoji njegov i kada je čuo da je na zidu, zvao ju je da se voze po Savi.

„Mnogo mi je draže da Moma ima spomenik u Beogradu nego Andy Warhol, sa kojim sam bila u komšiluku, sretali smo su se u banci, sedeli u restoranu u 58. ulici, iza Plaza hotela, gde je odlazio jer su otkupili njegove slike cveća. Andy je bio tih, malo je govorio, od njega sam naučila da svaki trenutak treba fotografisati, obeležiti. On je preteča Instragrama. Ali Moma ima više dodira sa ovim gradom od Andyja.“ 

Prevela je i prvu knjigu Saula Bellowa Čovek bez oslonca, upoznali su se na Prinstonu.

Sada se sprema i obnovljeno izdanje zbirke eseja i razgovora Skice za portrete kao prve u nizu izabranih dela koje će zajednički objaviti Zavod za udžbenike i Službeni glasnik. Tu je i taj čuveni razgovor sa Ginzbergom.

„Ginzberg je bio vrlo prijatan čovek, mada nisam bila luda za njegovom poezijom. Išla sam da mu prenesem neku poruku, više ne mogu da se setim ni šta je to bilo, ali smo uspostavili dobar kontakt i pozvao me je kod njega za Novu godinu. Dok je treštala muzika i gosti ,minglovali’ tražio je da ga intervjuišem, obećao je da ćemo naći neko tiho mesto. Bilo je to kupatilo. Opijeni šampanjcem gosti su upadali u toalet, ja sam snimala i osluškivala sve zvukove, a on je vikao: ,Samo vi uđite, samo vi uđite.’“

Malo je uznemirena što sada za obnovljeno izdanje ne može da nađe razgovor koji je pravila sa Arthurom Millerom.

„Bili smo u istom klubu, jednom od najvećih u Njujorku, razmenili smo brojeve telefona, dogovarali susret i pozvao me je na večeru, razgovarali smo i to je trebalo da se nastavi, ali pošto mi je knjiga već bila izašla, nisam insistirala da se opet sretnemo.“

Vi ste bili u fazonu:„Široko, ne treba mi Arthur Miller“, kažem dok iz njenog tanjira uzimam parče ćuretine i tosta, čisto da proverim koliko je salata loša, a koliko su Majina nepca razmažena. 

„Ne, ne, ja sam sve to radila iz ljubavi. To su bili ili moji prijatelji ili ljudi koje sam prevodila, pisala im predgovore ili pogovore. Na neki način bili su mi bliski. Dopisivali smo se po dve godine. Taj prvi utisak o Milleru bio je fascinantan, imao je blizu 80 godina, a i dalje je bio muškarac. Kada sam ga videla, bilo mi je jasno zašto je bio privlačan Marilyn Monroe, ne samo kao intelektualac, nego i kao muškarac: visok, širokih ramena, pravo muško.“

Pitam je da li joj se udvarao.

„On nije, za neke druge imala bih više da kažem na tu temu.“

Onda najbolje da odmah pređemo na te druge.

„Možda su mi najbliži u toj priči Mark Strand, jedan od najlepših američkih pesnika i muškaraca i Joseph Brodsky koji je govorio da je naš odnos izvan romanse, izvan prijateljstva, kao ,povratak kući’. Nismo razmenjivali zanatska iskustva, ali smo pričali o tome kako čovek teško razmišlja na ruskom ili na srpskom, jedan jezik je tehnički, drugi je analitički, a u poeziji treba da se hvata ritam.“

U poslednje vreme ona malo čita.

„Kada pišeš, ne možeš da čitaš, a ja sam se načitala cele svetske književnosti da ne moram više ništa da pročitam, nikada. Ali, želja mi je da opet imam neko rastegnuto vreme, da opet mogu da uživam u Proustu. Taj momenat bih baš volela. Tri godine predavala sam na Prinstonu istoriju ruskog romana, od Gogolja do Harmsa i Vvedenskyog , i držala sam slovo o Ani Karenjinoj i svake godine ponovo bih je čitala i uvek je to bila nova Ana Karenjina, videla sam je sasvim drugačije. To je slučaj sa remek-delima.“

Priča kako ima jak osećaj u stomaku da treba da se vrati poeziji: „Dosta mi je proze!“ Pre nekog doba u Parizu izašlo je digitalno izdanje knjige Iz puste zemlje i njena poezija našla se između Lorcae i Charlesa Simica. Imala je priliku da upozna Boba Dylana i presrećna je što je dobio Nobelovu nagradu.

„To je čovek koji je pokrenuo planetu, možda je Leonard Kohen bolji pesnik, ali Bob Dylan je važniji. Oni su bili veliki prijatelji i u jednom trenutku Leonard je pitao Boba: ,Kaži, jesam li ja broj dva‛, a Dylan je odgovorio: ,Ne, ti si broj jedan, a ja sam broj nula!’ Tipičan Dylan - početak i kraj svega. Alfa i omega. Imala sam tu privilegiju da ga vidim, da razmenimo nekoliko reči, ali on je bio veoma povučen.“

Družila se sa Raymondom Carverom, ali zbog njegove bolesti taj razgovor nikada nisu obavili do kraja.

„Bio je duša od čoveka. I sa Susan Sontag bilo je vrlo zanimljivo, ali mi je bila politički neprihvatljiva kada je podržala bombardovanje Beograda. Bilo mi nerazumljivo da to radi ona čiji su sam knjigu eseja gutala kao klinka. Na kraju razgovora uspela sam da je rasplačem. Pravili smo razgovor u njenom stanu i kada smo stigli do odrastanja u Kini i oca koji je tamo bio misionar, gde se osećala kao napušteno dete, zaridala je. Tu sam je dotakla.“

Imala je burna prijateljstva i srela je i opisala velike ljude.

„Bilo je svašta - i ljubavi i simpatija i teškog rada i uzbudljive saradnje - baš svašta, bilo je i dosta tuge.“

Na kraju se iz poštovanja prema Warholu fotografišemo i konstatujemo kako salata i nije toliko loša, ali ima kima, a Maja je alergična na kim. 

Tekst: Aleksandar Đuričić


KOMENTARI
Inicijalizacija u toku...

NAJČITANJE