Ladies Lunch: Da li iza svakog uspešnog muškarca stoji jaka i sposobna žena?

U Beogradu se jedna stvar zna - Hyatt je mesto za prave igrače. Za one koji ozbiljno pregovaraju, umeju da uživaju u hrani i spa centru, ali i za redovne posetioce stručnih skupova naravno, poslovno jake muškarce. Koji gotovo sigurno kod kuće imaju svoju +1 osobu. Nekoga ko se odlično nosi s njihovim prezimenom, slavom, dobrim i lošim danima.    

Brana: Želeli ste da pobegnete sa tog dosadnog posla?

Beba: Ma užas! Iako sam bila na dobroj poziciji i imala čak i svoju sekretaricu, bio je to baš suvoparan posao. 

Duška: Tebi je u stvari Ciletovo ludilo bilo prirodna životna sredina?

Beba: Baš tako! Dobila sam pravi impuls da budem kreativna. Uvek sam sve radila srcem. I dan-danas je tako. Bavim se nečim što me ispunjava, a to je - Ciletovo slikarstvo. Mislim da je on genijalan, najbolji slikar na svetu. Pogotovo što prisustvujem tom svetom činu stvaranja. Ali, i sam Cile je vremenom krenuo da se izmiče i govori: „Zovite Bebu“. Počela sam da se javljam na sve telefonske pozive: privatne, poslovne, organizacione, prodajne. Sve se  nekako prirodno prebacilo na mene. Niko nikome nije davao zadatke. Mi i sada imamo zajednički mobilni telefon. 

Duška: Šta si ti po zanimanju u vašoj porodičnoj manufakturi?

Beba: Menadžer koji dobro zna i voli svoj posao i ono sa čim radi. A Cile je umetnik kome je apsolutno bila potrebna žena. Majka mu je najstarija od sedam sestara. On je odrastao u ženskom okruženju, naučio je da poštuje ženu, da je voli i sluša jer je smatra predvodnicom, osobom koja je uvek u pravu. 

Ljiljana: Umetnici su posebna vrsta ljudi, a slikari pogotovo. Ne umeju da se bave prodajom. Ako to rade, onda nisu veliki. Zato imaju agente ili žene. 

Beba: Nikada nisam razmišljala tržišno. To je sve proisteklo iz te ogromne ljubavi prema slikama. Ja sam ih mnogo volela, ali Cile ih je prečesto poklanjao, zbog čega sam bila očajna. Da bih i njega i naš život zaštitila od tog poriva, počela sam da ih prodajem.

Ljiljana: Živite od tih slika, to je prosto normalno. I ja sam to osetila na svojoj koži, a inače gotovo svim slikarima žene su preuzimale ulogu agenta.

Brana: Kada ste udati za umetnika, vi ste obavezan +1,uvek pored njega, ali ako ste u braku sa sportistom, dešava se da ste -1 jer ne možete biti sa njim na terenu? 

Jelena: Ne možete uvek biti par. Veći deo godine ili meseca žena sportiste je sama sa decom. Iako se Dejan trudi da svoje slobodno vreme provede sa nama, zbog prirode posla često ne može da bude tu. Nema veze da li je to trenutak u kome sam trudna ili se porađam, što mi se dva puta desilo. Ipak,  naša pažnja i posvećenost daju im vetar u leđa, da bi oni bili to što jesu. Što se tiče sportskih ugovora, to su uvek dogovori: da li je u redu ta zemlja za život i posao. U tom smislu smo  jedno. I povrede koje su sastavni deo tog života prolazimo zajedno. Onda su sportisti kao deca. Mene svi prijatelji pitaju: „Kako ti je peto dete?“, a ja kažem da on nije moje peto, nego prvo dete jer je najstariji od sve dece koju imam. 

Ljiljana: Muškarci su velika deca. Svi, bez izuzetka.

Jelena: Njima uvek treba mama. Bez obzira što smo im žene, mi smo i mnogo više. Vi ste bili i Momina muza.

Beba: To su ljudi velikih energija i oni idu samo napred.

Ljiljana: I treba im podrška.

Beba:  Mora da se odigra utakmica, da se napiše roman, da se napravi slika. 

Jelena: Da li možete da zamislite kako kod Dejana izgleda jedna izgubljena utakmica? Tri dana neće da izađe iz sobe. 

Beba: Problem svih tih profesija je što su uspesi kratkotrajni i sve se gleda kao da ničega pre toga nije ni bilo. Uvek počinje nova sezona ili kada se završi jedna izložba, koliko god uspešna bila, posle nekog vremena kao da se ništa nije dogodilo. U velikim gradovima još je teže jer su brži, sećanja kraće traju, a nema ni podrške prijatelja. 

Ljiljana: Moma je imao veliku lakoću življenja. Takva sam i ja i tu smo se  našli. On je uvek bio dobro raspoložen i šarmantan. Depresija za njega nije postojala kao pojam. Najbolje fazone pravio je na svoj račun. Kao slikar i  pisac bio je u prednosti, jer su to dijametralno različite umetnosti. Ako bi osetio prazninu posle završetka romana, odmah bi prelazio na slikanje. I moj život je tako izgledao. Menjao se u prema njegovom trenutnom stanju. Kada je pisao, živeli smo asketski. Zbog toga je i govorio da bi bilo bolje da je bio pametan da i nije pisao ništa, osim potpisa na čeku kada proda sliku.

Beba: Cile je u početku od slikanja pravio performanse. Trebalo mu je veliko društvo dok radi. 

Jelena: Dejan je pobednik u duši. On je najtrofejnji igrač u Evropi. Ne priča o tome, iz skromnosti. Postoji mnogo fotografija na kojima se njemu samo vidi čelo. Tvrdi kako to nije važno. Meni jeste! Zbog dece, da ne dođu u situaciju da kažu: „Ovo čelo ovde pripada mome tati.“

Duška: Koliko god oni bili veličanstveni, ipak pred svojim ženama vode normalan, svakodnevni život. Što bi lucidni Draško Ređep napisao u pogovoru knjige Čuvarkuće, Aleksandra Đuričića: „Videle su ih gole!?“

Ljiljana: Kada sam čitala Simone de Beauvoir da opisuje Sartra kako mu visi špageta niz donju usnu, to mi je bilo toliko užasno da mi je zauvek ostalo urezano u sećanju. Tada sam sebi rekla da žena nikada ne treba da priča te banalne stvari o svom čoveku.

PageBreak

Duška: Dear ladies, da pređemo na food talk. Hyattov brunch zaista je spektakularan: najbolje salate, odlična kuvana jela, selekcije najfinijih sireva,  meso i riba, a i neizostavni sushi. Moma bi nepogrešivo znao šta bismo Ljilja i ja odabrale: ostrige. Chef mi je rekao da ih nabavljaju sa juga Francuske.

Beba: Pa, prijatno drage moje dame. Kada smo kod školjki, vi ste, beše, imali stan u Dubrovniku?

Ljiljana: Jesmo, a Momina bivša žena imala je i ostrvo u Malom Stonu. Tako da, kada sa razveo i ostrvo je zbog mene ostavio. Zato i nisam mogla mnogo da se ljutim na njega, a on ni nije bio čovek koji se svađao. Naljutila bih se samo zbog preteranog pića, ali bismo to raspravili već sutradan. Sve je izgledalo lako i na kraju bilo po njegovom. Ja sam se sa puno ljubavi prilagođavala njegovim potrebama, zato i nije dolazilo do konflikta.

Brana: Posle svih tih godina, da li vam je u jednom trenutku žao zbog toga? 

Ljiljana: Nikada. Da mogu da vratim vreme, opet bih uradila isto. Samo bih možda na vreme rekla šta mi smeta.

Duška: Neko mora da vodi računa i o životu van terena, platna ili papira. Ko je prao famozne sudove? 

Ljiljana: Moma je baš voleo da kuva, a posle bi prao sudove i to dosta traljavo. Kad bih mu skrenula pažnju na mesta koja su ostala masna, bilo bi mu krivo: „Zašto moraš sve da upropastiš?“  I onda mu više nisam ništa govorila, nego sam ih prala ponovo, a da on i ne zna. 

Jelena: Moj muž ulazi u kuhinju samo kada treba da uzme čašu. 

Ljiljana: Ta moja servilnost bila je u ime ljubavi. Sve sam činila da njemu bude lepo i to radila sa zadovoljstvom.

Duška: U svoju najveću izjavu ljubavi računam to što sam jednom čoveku rekla kako bih mu čak i košulje peglala!? Ostao je zgranut. 

Beba: Cile uvek ima želju da uradi nešto u kući. Ranije je kuvao. Dođem sa posla, nađem Cileta i Danu sa ogromnim tanjirima na kojima su dve šargarepice, jedan krompirić i parčence mesa, a kuhinja u totalnom haosu. On baš voli da pere sudove i to samo zato što pusti vodu da teče satima. Pravi od toga konceptualnu umetnost, iako imamo mašinu. U poslednje vreme se mnogo ne meša. Pošto živimo blizu pijace, možemo da vodimo zdraviji život, jedemo sirovu hranu, što meni više odgovara. Nisam nikada volela da kuvam. Cile je veliki higijeniračar. Nebrojeno puta dnevno pere ruke i voli sam da pere voće i povrće. Ne čeka ništa. Čak i ako pripremam najbolju moguću klopu, a on je gladan, ne pita, uzima parče hleba i sira i ručak propade. Sličnost između Ljilje i mene je ta što su naši muškarci uvek bili sa nama u kući, zbog prirode svojih poslova. 

Ljiljana: Tačnije, mi smo bile prisutne dok oni rade ili se sklanjale, da im ne smetamo. 

Beba: Kako god, treba mi podići spomenik jer se trideset godina nisam odvojila od svog čoveka. Ali, to nisu bile nikakve kalkulacije, ni žrtve. Meni je tako odgovaralo. 

Duška: Šta je suštinsko pitanje ovog ručka: da li je biti +1, u stvari, veliki minus? Anglosaksonska kultura je neumoljiva. Na svakoj zvaničnoj pozivnici stoji: Mr. and Mrs. tog i tog, bez spominjanja ženinog ličnog imena! 

Ljiljana: Bez ikakve matematike, pluseva ili minuseva, nemam problem sa tim! Nisam Simone de Beauvoir. A Momo Kapor bio je to što jeste i tačka. Nisam bila ni iza ni ispred, nego pored njega. Zbog toga se nisam osećala kao manje vredna osoba, kao „nečija žena“. Pa ja sam htela da budem njegova žena. Dok je bio živ, niste mogli da me vidite ni na fotografijama. Sklanjala sam se. To mi je bilo nebitno. On mi je bio važan.

Jelena: Ponosna sam na svoga muža i na to što sam s njim. Ne smeta mi što ga pratim. On i deca su mi iz zahvalnosti dali vremena da se posvetim nečemu što volim, da se ostvarim na još jedom planu, kao poslovna žena. Dejan je zaista divan i nikada se ne svađamo. Ako i počnem, samo me matira rečenicom: „Dobro je, ljubavi.“ To što sam uz njega, ne iskazuje rečima, nego delima. Posle svake osvojene titule, gde god da sam sedela u publici, on bi došao do mene i predao mi tu medalju.

Beba: Čvrsto sam stala pored Cileta. Ali, nikako ne mogu da priznam sebi  to činim zbog Cileta, a još manje da ga pratim. On ima svoje delo i oko toga treba da se radi. Kada smo otišli u Pariz, Dana je imala sedam godina. Rekla sam Ciletu da idemo do grada nešto da obavimo, kada je pitao šta, kazala sam: „Upisujemo Danicu u školu i ostajemo u Parizu.“ On je bio šokiran, ali sam ja to tako odlučila. Taman se bila završila neka izložba i mi smo zaradili para za jedno godinu dana života. Loša osobina naših žena, supruga, je to da se često pravi situacija da on treba da kaže ono što ona misli, ali da ispadne kao da je to sam smislio. Ma nema šanse to kod mene! Ja ću da uradim ono što hoću i da stojim iza toga. Nisam jedna od onih žena koje će „muškarca u krevetu naučiti šta sutra treba da kaže.“

Duška: Mnoge žene tako vladaju.

Beba: „Vladaju“ je prava reč, moja Lavice. Ja sam Jarac, a oni moraju da traže nemoguća rešenja. Smeta mi svaka tema koja predstavlja žene kao marginalnu grupu.

Duška: Hajde da konačno promenimo blesavu frazu da „iza svakog uspešnog muškarca stoji žena“.

Beba: Time se ponižavaju ne samo žene, nego i muškarci. Stavljaju se u inferioran položaj, kao da su nesposobni. Naš odnos je interakcija u kojoj je svako individua. Ne priznajem izraz „žena iz senke“.

Ljiljana:  Već sam rekla da nisam ni ispred, ni iza, nego pored. To je tako i u karijeri i u životu. Svaka od nas može da ima i neki posao pored muža, pod uslovom da to što ona radi nije važnije. Ako imate nekog ko je Cile, Dejan ili Moma, vi ste tu da podržite svog značajnog muža.  

Beba: Kada sam dala otkaz, nisam mogla ništa da ne radim. Ako sam imala hrabrosti da dam otkaz, ostala sam na ulici. To je ta igra u koju sam sama ušla. 

Brana: Svesno?

Beba: Potpuno. Slikar Cile Marinković postao je moj full time job. I on i ja, a posle i naše dete, svi smo živeli od toga. Ne treba mi te muškarce toliko da analiziramo, a ni da im dajemo toliki značaj. Treba da ih volimo.

Jelena: Takve kakve jesu.

Ljiljana: Ali, oni već imaju značaj. I pre nas i za vreme nas, i posle nas. Pa i posle sebe samih.

Beba: Da bismo ih voleli, oni moraju da budu značajni. Ne mogu da volim nekog ko je niko. Mogu da volim nekog ko nešto radi i predstavlja. Ne mora da ima puno para, ali mora da ima neki društveni uticaj. 

Duška: Kada je jednom davno u Veneciji tip na ulazu na neki važan događaj pročitao moje ime i prezime, bila sam najponosnija na svetu i gotovo sažaljivo pogledala gospođu sa kolekcijom Bvulgari nakita oko vrata, samo zato što je ona na tom spisku bila nečija žena. Doktorke, da li je to normalno? 

Ljiljana: Upravo je to suština. Valery Lerbo je rekao: „Ljubav je sve ono što se dešava između dvoje ljudi koji se vole.“ Mogu sada da potpišem da svako biće, ali svako, želi da nađe nekog koga će voleti. Kada sretnete tu osobu i kad želite da budete s njom do kraja života, a ona je već na spisku, na vama je samo da se prilagodite. I nema potrebe za ekstradokazivanjem. Već je dovoljno to što je taj neko ko je na spisku izabrao tebe. To je najveći uspeh. 

Beba: Ja opet mislim da nije. Valjda mi treba da izaberemo!? Ako si se ti zaljubila, onda si ti ta koja vodiš igru. Zašto neko da ti nametne odgovor, kada ga ti već imaš?  

Ljiljana:  Bebo, ti ni ne bi bila na tom spisku da nisi Ciletova žena.

Beba: Ja bih bila kao nečija druga žena, to je sigurno. Ili tako ili sama, kao Duška.

Ljiljana: Ali, nisi kao Duška i kraj priče. 

Beba: Svi se mi borimo, samo na drugačiji način. 

Ljiljana: Mi sada govorimo iz pozicije nečije žene, a ne šta bi bilo kad bi bilo. Sve smo mi imale neka zanimanja pre nego što smo srele naše muževe. Ja sam prvo bila stjuardesa, posle sam se bavila enterijerima dok sam mogla, ali Momina bolest opet je bila prioritet. Volela sam ga i u dobru i u zlu. Osam godina, koliko nije bio dobro, brinula sam o njemu i prekucavala  njegove tekstove. Moj stav je bio: Moma je broj jedan i više ništa sem njega ne postoji.

Jelena: Sve što je Dejan postigao, postigli smo zajedno, sve što sam ja postigla, opet smo to mi, zajedno. To ste vim Ljiljom imali, a vi, Bebo, to još imate. 

Beba: Sve treba da krene od nas, žena. To je normalno, prirodno i novo vreme to i potvrđuje. Nema tu dileme. Nema šta mi zbog njih da budemo ili radimo, oni su tu zbog nas. Kako to izvesti? To je mudrost. Mislim da sam to izvela fantastično. 

Ljiljana: Moj projekat sada je održavanje uspomene na Momu. Ljudi ga i dalje vole, a među publikom je mnogo klinaca. On nikada nije ostario. Suština njegove veličine jeste to što je duboka misao napisana na jedan razumljiv način.   

Jelena: Ja krećem svojim putem na kome je opet cela moja porodica. Deca us porasla, sada imaju 12, 16, 18 i 29 godina i mogu da se bavim svojim poslom. Došla sam na ideju da otvorim detoks centar koji se zove Renovato. Napravila sam recepte za hladno ceđene sokove na bazi voća i povrća organskog prorekla sa dodatkom suplemenata (moringa, spirulina...) i oni su prvo meni pomogli da očistim organizam. Iako sam početnik u poslu, fenomenalan je osećaj raditi nešto svoje. Bez obzira na to što sam ostvarena na puno polja i kao ćerka, žena, majka, tek sada sam celokupna ličnost. Ovo je moja prilika da budem kreativna i vidim sebe i nekim novim momentima. Kada je reč o porodici svako u Renovatu ima svoj posao: najstarija ćerka dala je ime svakom soku, mlađa lepi nalepnice, moj sestrić oslikao je svaku flašicu, stariji sin je u marketingu, a najmlađi  je moj prvi degustator.  Dejan je samo rekao da jedva čeka momenat kada će njega predstaviti kao muža Jelene Tomašević.  

Duška: Vreme je za desert. Šta je bila vaša dolce vitae?

Ljiljana: Moma je bio moja najbolja stvar.

Jelena: Mi.

Beba: Strast.

Zapratite ELLE na Instagramu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>https://www.instagram.com/elleserbia/