I married a Serb

Tekst: Ivana Semerad
U svečanoj atmosferi, pažljivo odabrana publika imaće priliku da u ostvarenju autorke i rediteljke Anberin Pasha, mlade Indijke školovane u Americi koju je ljubav prema jednom Beograđaninu preselila u Srbiju, isprati životne priče junakinja filma I Married a Serb. Anna Nikolić, Francesca Opačić, Valerie Kragulj, Sheila Kovačević i Sheila Sofrenović u svojim iskrenim ispovestima o životu, ljubavi, sudbinama, duhovitom premošćavanju kulturoloških, jezičkih i barijera koje neminovno nailaze kada se susretnu različiti mentaliteti, zapravo pričaju priču o jednom vremenu iz jedinstvene britanskosrpske perspektive.

Sheila Sofrenović

Sheila Sofrenović je još dalekih sedamdesetih organizovala druženja supruga sa engleskog govornog područja koje su bile udate za naše ljude i živele u staroj Jugoslaviji. Za Radoslava Sofrenovića udala se 1968. Već ’69. bila je stalan stanovnik Beograda, a te njene sedeljke, ove dame ih zovu ladies nights, postale su tradicija. „Obavezno smo se nalazile poslednjeg petka u mesecu, u početku po restoranima, a kasnije po kućama. Svako bi doneo nešto od klope, skupila bi se lova za vino, prepričavale se dogodovštine uz mnogo smeha i bez priča o deci, muževima, receptima i kućnim obavezama. Tako je išlo sve do NATO bombardovanja, kada smo uspeli samo par puta da se okupimo na ručku, uveče nismo mogli zbog sirena. Ovi skupovi su služili i kao neformalni informativni centar za nove žene koje su stizale, čak i za vreme rata u Bosni.“ Upravo je Sheila, mama glumice Ane i baletana i koreografa Miloša, verovatno najzaslužnija za to što se priča o ljubavi, onoj partnerskoj, ali i onoj prema zemlji u kojoj žive, našla na filmskom platnu. A sve je počelo slučajno, na proslavi njenog sedamdesetog rođendana 2010. Na zabavi se te godine našla Indijka Anberin Pasha, inače rediteljka dokumentarnih filmova, kojoj je palo na pamet da s nekim od prisutnih gošći snimi Ko dolazi na večeru. Sheili je zanimljivije bilo da to bude film o njihovim životima. Ona je doktor francuske književnosti i lektor engleskog jezika na Filološkom fakultetu, sada u penziji, i pita se kako je moguće da ima manje vremena nego dok je radila, iako obožava da čita (Mešu Selimovića, Crnjanskog, britanske klasike...), ne stiže, kaže, ali zato „vežbam mozak rešavajući ukrštene reči, na engleskom i na srpskom. To mi je pasija.“

„Što sam ih duže slušala, to su me njihove priče više fascinirale“, kaže Anberin. „Bile su pune humora i pronicljivog, duhovitog pogleda na sopstvenu stvarnost. Bilo je očigledne topline u njihovim pričama o životu u Srbiji.“ Sve to je ostalo na nivou priče dok godinu dana kasnije, na proslavi Božića 2011. koju je opet organizovala Sheila Sofrenović, gospođa Lavinia Davenport nije čula priču i zainteresovala se za ideju. „Već sledećeg dana pozvala me je na kafu. Razradile smo Sheilinu ideju, a Lavinia ju je realizovala. Bliska prijateljica pričala mi je o Anni, ona je prosto morala da bude zvezda filma...“PageBreak
Anna Nikolić

Ako ikada budete imali priliku da vidite film ili lično upoznate gospođu Annu Nikolić, biće vam jasno zašto. Pre svega mi je rekla da ona nije Ana sa jednim N i da se od druge godine života potpisuje kao Anna. U Beograd je došla 1965! Ispričala mi je kako je u ranim sedamdesetim za „onog jednog crvenog konja“ (tadašnjih 100 SFRJ dinara) moglo da se kupi duplo više životnih namirnica nego u Engleskoj i da je to bilo dovoljno da se napuni rezervoar njenog fiće („Moj prvi automobil kupljen ovde“). Rođena je jula 1941. u Lesteru. Seća se kako je njena porodica 1953. u kuću donela prvi televizor da bi se gledalo krunisanje kraljice Elizabeth II i priča kako je deset godina kasnije, u studentskoj menzi upoznala Pantu (Panteliju Nikolića). Ima dve ćerke, Mariju Vesnu i Margaretu, i unuke Ninu (13), Martu (11), Liliju (6) i Aidana (3). Iste godine je doktorirala (biološke nauke), udala se u rodnom gradu (nakon crkvenog venčanja zabava je organizovana u lokalnom restoranu Anne of Cleves, „ona je bila četvrta žena Henryja VIII“) i preko Belgije, Nemačke i Austrije stigla u SFRJ. Kao mlada i perspektivna naučnica zaposlila se u INEP-u, Institutu za primenu nuklearne energije. Godinama je već u penziji, obožava Beograd, a najviše staze duž Save i Dunava na Novom Beogradu i u Zemunu, Banjičku šumu – blizu koje živi – i lokalne pijace. „Najbliža mi je Dušanovačka, tamo sam jednom ili dva puta nedeljno. Ipak mi je lepši Kalenić, tamo je izbor veći, naročito ribe. Najčešće kupujem sremski sir, jaja, povrće i voće, bademe. Retko kuvam jer imam ženu koja mi pomaže, a sa mnom je od 1969. Za Božić obavezno spremim pravu englesku prazničnu tortu.“ Njen hobi je baštovanstvo: „Imamo svašta, od belih visibaba, preko bledožutih jagorčevina, do raznobojnih krokusa, fortisija, japanskih ruža, lala, jorgovana, ruža, ljiljana, muškatli...“ Anna sve ove godine nedeljom ide u St Mary’s Anglican Church u Višegradskoj ulici, a skoro pune dve decenije i na časove joge u školu Lazar Savatić u Zemunu, blizu Dunava. Takođe se redovno sastaje s bivšim kolegama, sada penzionerima, mesečno na brodu Remember, ali „on je trenutno zatvoren, pa idemo na Kogo kod hotela Jugoslavija da se ispričamo uz piće i palačinke.“PageBreak
Francesca Opačić

Francesca Opačić kao da ima slovenske crte lica, po ocu je Italijanka, rođena u Londonu. Živi u Pančevu, obožava svoju terasu s koje se prostire pogled na grad i ima sina Luku od 19 godina. Kad je stigla u Srbiju, imala je samo 24 godine. I ona, kao i Valerie Kragulj, radi u Active English School u centru Beograda, koju je pre 12 godina osnovala još jedna Engleskinja, Janice Ellis Mrđenović. Kaže da joj je život isti kao i većini drugih zaposlenih samohranih majki u Srbiji. Dva puta nedeljno je u školi, ostatak vremena provodi u Pančevu, svakog jutra šeta psa, često joj društvo prave njen bivši suprug Goja i njegov pas. Prvi put je u SFRJ došla kao petnaestogodišnjakinja, s prijateljicom, ćerkom jugoslovenskog ambasadora u Velikoj Britaniji, s kojom je u Londonu išla u školu. Prvo su bile u Novom Sadu a onda su otišle u Rovinj. Tada je i upoznala svog budućeg muža. „Vratila sam se godinu dana kasnije s dva druga koja sam upoznala prethodnog leta. Nakon toga, osam ili devet godina nisam dolazila, sve dok nisam u Londonu srela svoju buduću kumu, koja me je pozvala da posetim Pančevo. Tada sam naletela na Goju i četiri meseca kasnije (1989) udala sam se za njega.“

„Malo je toga što mi nedostaje odande, na početku, pre 23 godine, nedostajalo mi je sve!“ Kada je pitate kako to da se nije vratila u London nakon razvoda, ona će pitati vas: „Zašto? Pre svega, mom sinu je bio potreban otac, a Goja je dobar tata i čovek, i zašto bih to ostavila iza sebe. Takođe, ovde imam dobar posao, svoj stan, divne prijatelje i život koji volim.“ Kao i ostale dame, i ona uživa u tkanju i baštovanstvu, voli da čita i obožava svog vernog pratioca, psa Pearly. Najveća promena u životu desila joj se ne kada je iz Londona došla u Srbiju, već kada je počela da živi sama. „Jednostavno radiš ono što želiš, kad ti to želiš.“PageBreak
Valerie Kragulj

Valerie Kragulj rođena je u Indiji, živela je u severnoj Engleskoj, blizu Mančestera, a ranih sedamdesetih preselila se u Pariz. Njen budući muž Radovan već je bio tamo. Upoznali su se preko zajedničkih prijatelja, na dočeku nove 1976. godine. „Godinu dana živeli smo zajedno u Parizu, a onda sam odlučila da se s njim preselim u Kučevo. Venčali smo se u Skupštini Opštine Kučevo, 3. jula 1976. Nikada nisam bila u tako maloj sredini u kojoj niko nije govorio engleski, ja nisam znala ni reč srpskog. Bilo je tu mnogo čudnih i neobjašnjivih situacija, ali sam zavolela svoju okolinu, uživam u predivnoj prirodi i mnogo, mnogo vremena provodim u kolima.“ Prvi posao bio joj je u Fabrici bakarnih cevi u Majdanpeku, radila je kao prevodilac. Njen sin Marko rođen je 1980, ćerka Elena 1984. „Godinu dana nakon njenog rođenja počela sam da radim za Modu iz Velikog gradišta. To je bilo super, organizovala sam pletilje iz okolnih sela koje su plele garderobu i aksesoare kao prateći deo kolekcije kožne odeće koju je Moda proizvodila. Nažalost, Moda je 1998. bankrotirala. I sama sam dosta plela i tkala, ali na tipično engleski način, što je profesionalnim pletiljama u Modi bilo veoma smešno.“ Valerie sada živi u Beogradu, u koji se preselila kada joj je sin završio srednju školu a ćerka se upisala u gimnaziju. Od 1999. radi kao profesor engleskog, neko vreme živela je na relaciji Kučevo-Beograd, a onda su kupili stan na Vračaru. „Prvo sam dva puta nedeljno radila u Tom and Emma English School na Banovom brdu, a onda i u Active English School. Kada sam stigla u Kučevo, imala sam mnogo slobodnog vremena, tako da sam mnogo čitala, ali je knjiga na engleskom bilo veoma malo. Svake godine sam se trudila da, dok sam u poseti porodici u Engleskoj, kupim što više štiva, ali knjige su jako teške...“ Jedina Škotlanđanka među ovim britanskim damama, neposredna, vesela, izrazito avanturističkog duha i pomalo old-school hippie senzibiliteta takođe je u Beograd došla ranih sedamdesetih – preko ostrva Raba.PageBreak
Sheila Kovačević

Sheila Kovačević rođena je u Pertu, na istočnoj obali Škotske i u SFRJ stigla sa dve fakultetske diplome i budućim suprugom, novinarom Radio Beograda Slobodanom Kovačevićem Kovom. Imaju ćerku Jelenu (37) i sina Gregora (34), unuka Luku Tomića. Godine 1972. ona i njena buduća kuma Jane srele su se stopirajući Evropom na otoku Rabu, i tamo upoznale gomilu Beograđana i provele jedno od ludih leta u kući Penezića. Iste godine za Božić Sheila i Jane došle su u Beograd da posete svoje letošnje prijatelje i tamo upoznale Kovu i Marka, a godinu dana kasnije, na putu za Indiju, opet su stopiranjem stigle do Raba. Tamo ih je sačekao Kova, koji je propustio nekoliko ispitnih rokova za slučaj da se njih dve ipak pojave. Došle su (nikad nisu stigle do Indije), a dve godine kasnije budući kum i suprug kolima su putovali do Škotske kako bi ih pokupili i poveli sa sobom. Potrpani u dva automobila, putovali su kontinentom četiri dana zajedno sa porodicama i venčali se u Beogradu 1974. Svadba je bila u pravom srpskom stilu, trodnevno slavlje na Zlatiboru sa svim mogućim, zamislivim i nezamislivim rođacima i prijateljima. Kova je čak stao na čašu, slomio je zarad buduće sreće. A živeli su kao tipični Beograđani, s brodićem uvek porinutim u Savu, spremnim za plovidbu. Sheila obožava reku, voli da jedri, pliva, vozi bicikl, voli da je u prirodi i prelazi ogromne kilometraže – kolima. I danas u Škotsku ide bar dva puta godišnje i nije joj teško da vozi. Odnedavno je u penziji i puna je planova za budućnost. Samo njena životna priča i energija kojom pleni dovoljne su se jedan film (ili knjigu) a ne tek novinski tekst. Dodaću još samo ovo, za Škotlanđane se kaže da su slični Srbima, ona to potvrđuje i dodaje da Glazgov zapravo čak i liči na Beograd.PageBreak
Žena iz senke

Projekat I Married a Serb verovatno bi ostao na nivou dobre ideje da se celoj priči nije priključila gospođa Lavinia Davenport, supruga britanskog ambasadora u Beogradu, koja je odlučila da u ulozi producenta pronađe institucije voljne da finansijski podrže čitavu priču. „Od trenutka u kom je čula ideju toliko se zagrejala da je realizuje, tako da se sve odigralo veoma brzo. Srele smo se s Tonyjem O’Brianom iz British Councila koji nam je obezbedio sredstva i od tog trenutka Lavinia je vodila čitavu stvar oko produkcije“, kaže Anberin Pasha, a gospođa Davenport objašnjava: „Ja sam žena koja konce vuče iza scene. Nisam producent u klasičnom smislu, ali jesam ispratila čitav proces nastajanja filma, od početka do kraja.“ Rođena u Keniji, odrasla u malom gradu Mdina na Malti, koja je šezdesetih bila set mnogih holivudskih filmova, Lavinia Davenport imala je priliku da uživo gleda Burta Lancastera, Rogera Moora, Michaela Caina dok snimaju velike holivudske blokbastere. Prikupljajući sredstva za film, iskoristila je činjenicu da se ove godine proslavlja 175. godišnjica srpsko-britanskih diplomatskih odnosa i naišla na razumevanje pre svega British Councila, Ambasade Velike Britanije, Gerda Memorial Funda. Takođe, njena kuća poslužila je kao set za neke scene, kao i za triler Whiteboard, koji potpisuje njena ćerka. O „fantastičnih pet“ kaže da im se divi i da su je mnogo naučile o njihovoj „drugoj domovini“.