Naslovna | Lifestyle | Elle ličnosti | Mila Turajlić: Za moju Srbijanku stvar nikada nije bila u rezultatu, sama borba uvek joj je bila dovoljna

Mila Turajlić: Za moju Srbijanku stvar nikada nije bila u rezultatu, sama borba uvek joj je bila dovoljna

Foto: Joachim Rappaport

Mila Turlajić, laureatkinja najveće svetske nagrade za dokumentarni film, rediteljka, aktivistkinja i večiti tragač za boljim svetom, otkrila je Maji Uzelac kako nepoznavanje matematike utiče na poznavanje ljudi i zbog čega se globalne istine nalaze samo u lokalnim pričama.

Sećate se dokumentarca Cinema Komunisto. I jedne kovrdžave mlade žene koja je iz nekog razloga smatrala da su Tito i Jugoslavija tema za film u 21. veku. I uspela da nas sve u to ubedi. Stigla do toga da HBO prvi put zabasa u ove pasivne krajeve da bi u njen sledeći film ušao kao koproducent. 

A, premijera baš tog filma, celih sedam godina za prvim, zgodila se na festivalu u Torontu. Za domaću publiku, u punom Sava centru. Jer, ovih dana, rediteljka je laureatkinja najveće svetske nagrade za dokumentarac. Za svoj drugi film -  Druga strana svega, koji je osmislila, režirala i snimila, dobila je glavnu nagradu na IDFA festivalu u Amsterdamu. 

Kada s drugim filmom dobiješ najveću svetsku nagradu u oblasti kojom se baviš, čemu posle toga težiš? Da to ponoviš?

Au, baš ti hvala - da sam ovako o tome mislila, prepala bih se. Da se napravim da te nisam čula.

Ne, znaš šta je mene psihološki spaslo? Spaslo me je to što sam znala šta mi je sledeći film. Ja mislim, da nisam počela da snimam treći film paralelno sa drugim, ovaj bih teško napravila. I ovako sam jedva. Razmišljala sam: Ako sa ovim ne uspem, a u jednom času bila sam sigurna da neću uspeti - imam nešto. Kažem sebi: Okej, ovaj smo fulali - nema veze, izvući ću se sledećim.

Mene je spasao treći film.

A šta te u vezi s ovim filmom plašilo? Mislim, nije da ne mogu da zamislim razne stvari koje bi mogle da te plaše - ali kako si se nosila s klaustrofobičnim momentom - sa činjenicom da sediš u svom stanu i slikaš svoju majku, svaki dan, godinama?

I montiraš u tom istom stanu! Dakle, klaustrofobično je neverovatno. Ali, najveći problem, ono što sam se stalno pitala: da li je ovo zanimljivo meni, ili je ovo zanimljivo?

Pa, dobro, to bi bilo logično zapitati se da ti je majka kasirka u samoposluzi, ali tvoja majka je Srbijanka Turajlić?

Znam ja da - kad odem s njom u grad - ljudi nju tapšu po ramenu, i znam da postoji taj neki krug ljudi koji bi se pojavio na projekciji filma jer je ona u njemu; ali, niti je taj krug ljudi preterano velik, niti ti ciljaš na te ljude kad praviš film.

Mada, sad smo videli da ih ima bar 3-4 hiljade. Toliko ih je bilo na premijeri, u velikoj sali Sava centra.

E, da, tu sam pomislila: malo smo se prebrojali. Ima nas još. To veče bilo je potpuno katarzično. Da čujem aplauz u sali tokom filma, pogledam levo - svi plaču, pogledam desno - svi plaču... Snimala sam ovaj film pet godina, i dosta smo pričali o tome da li mu je trenutak prošao; nijednog časa nisam znala ovo što sad znam - da njemu vreme tek stiže. 

Pa sad - nažalost - vreme tragedija, kolapsa i sličnog, ovde je večno, i apsolutno nemaš šanse da propustiš pravi trenutak kad napraviš nešto što se time bavi.

Ne samo što se ovde pojavio baš u trenutku kad su ljudi očigledno imali veliku potrebu da se ta priča ispriča; on se u svetu pojavio u trenutku kad su ljudi počeli da se pitaju šta se njima dešava. Imam osećaj da gledajući ovaj film oni počinju da se pitaju da li je to smer u kome će sve i tamo da ode, ako oni ne ustanu.

Ovdašnji su na jednom mestu videli sistematično pobrojane sve te situacije tokom vremena kad su ispaljeni, kad su se potrošili, mogli su da gledaju ovaj film kao dnevnik uvreda...

Jasno je da je to dirnulo one koji su u svemu učestvovali, sve to proživeli, ali naša kuma dovela je sina od osam godina. On se posle filma okrenuo i izjavio: „Kroz šta ste vi sve prošli!“ Sedamnaestogodišnja ćerka prijatelja dovela je dve drugarice...

I, kako li na to sve sad gledaju ti čuveni milenijalci koji žive taj trend povratka u devedesete i obožavaju sve što odatle stiže?

Ja vidim da su mnogi od njih manje seksi stranu tog perioda tek otkrili sad, kroz ovaj film. A gomila tih ljudi koja je povela sitnu decu slušala je pitanja:

„Aha, čekaj, a gde si ti bio tad? Jesi li i ti bila u toj gomili, sa ovim ljudima, na tom protestu?“ Znači, oni lociraju svoje roditelje, jesu bili učesnici ili nisu bili učesnici; gledaju gde da ih smeste - u svojoj glavi.

Ja sam uvek znala da će me moja deca jednom to pitati.

Dobro, stani, u planu su ti i neka tvoja deca, dakle?

Zezao me je neko juče da sam dokumentarna nevesta. Znaš, kao - udata za svoje filmove. Mislim, da, imam to u planu, ali ja se divim ženama koji se bave ovim čime se ja bavim i podižu porodicu; ja ne znam kako se to radi. Ovo ti odnosi sve, uzima sve od tebe.

Srbijanka sigurno tu ima neka svoja očekivanja...

Kada ona na kraju filma uperi prst u mene i traži stvari, jedan od razloga zašto to toliko radi, zašto je to toliko jako - jeste taj što ona ne očekuje od drugih ništa više nego što je sama spremna da dâ.

Problem je u tome što je ona sve spremna da dâ, je l’?

Pa da, odgovornost počinje od nje. I za ostale je užasno neprijatno. Užasno je nelagodno. A za nju, nikad nije bila stvar u rezultatu. Sama ta borba bila joj je dovoljna.

Nastavak na stranama: 1 2 »

KOMENTARI
Inicijalizacija u toku...

NAJČITANJE