Naslovna | Lifestyle | Elle ličnosti | Čuvar celuloidnih snova: Jugoslav Pantelić o filmu, Bekimu Fehmiju i tome zašto se u sopstvenom životu oseća kao dete u fabrici čokolade

Čuvar celuloidnih snova: Jugoslav Pantelić o filmu, Bekimu Fehmiju i tome zašto se u sopstvenom životu oseća kao dete u fabrici čokolade

foto: Braca Nadeždić

Iako ga mnogi nisu dovoljno uzeli u obzir, Jugoslav Pantelić je lično vratio Skupljače perja u Kan. Projekcija je dobila odličan termin, novu publiku, a red carpet Oliveru Katarinu, jedinu živu zvezdu nekadašnje antologijske scene lumpovanja, posle koje zaista nema smisla ni pokušavati da se pravi srča.

Dok sedam pored njega, vodič i tumač te neprevaziđene magije Saše Petrovića, uvežbavajući umerenost, majstorski ređa rečenice na naslonu nostalgije, dok nam talasi njegove prilično bezbrižne biografije zaklanjaju vidik.  

Kao revnosni direktor Kinoteke, ulaže napor da ni u čemu ne pretera, trudeći se da bude mnogo ozbiljniji nego što to stoji vragolastom gradskom momku u crvenim pantalonama iz njegove opuštenije prošlosti.

Ne u nameri da ga iznenadim, unosim mu se u lice.

Da li i dalje nosite plava sočiva?

Ne. Bilo je to početkom devedesetih, u vreme velike krize, amplituda nemaštine i teškog načina života. Radio sam tada kao mlad novinar na Studiju B. I pojavila se neka kuća koja je distribuirala sočiva, pa sam prihvatio da ih nosim, na kompenzaciju.  Dobro mi je došlo, pogotovo što imam ozbiljnu dioptriju. Inače me baš zabavlja kada me masa ljudi pita da li su mi naočare prave ili ih nosim iz fazona. U pitanju je minus četiri.

To vam je od filma?

Kao mali imao sam portabl televizor koji sam gledao krijući od ukućana, pokriven ćebetom. Ali, da do kraja razjasnim pitanje famoznih sočiva. Pošto smo imali sponzorski ugovor sa tom kućom, vremenom su počeli da mi šalju sočiva u boji jer je, zaboga, to delovalo mnogo efektnije.

U vreme kada su, pre tačno pedeset godina, Skupljači perja pokidali na Kanskom festivalu, niste bili ni rođeni. Kada ste prvi put gledali taj film?

Verovatno sam bio izuzetno mlad kada sam ga na televiziji video prvi put. Posle sam ga gledao bar deset puta, a u poslednje vreme, nakon izrade nove kopije, makar još pet. Mogu tačno da se setim osećaja koji je u meni taj film proizveo. Pre svega, zbog glumačkih gromada kakve su Bata Živojinović, Olivera Katarina i Bekim Fehmiju, ali ne bih nikako zanemario ni strasno efektne epizode Rahele Ferari i Mije Aleksića. Naravno da su mi u glavi ostale i muzika i boje. Taj suživot koji je verovatno trajao od trenutka susreta glumaca sa scenariom, pa do realizacije filma u režiji genijalnog Saše Petrovića, očigledno je bio nešto što mi danas, posle pedeset godina, prepoznajemo kao magiju. Mnogi naši filmovi zaslužuju tu odrednicu - svetski, ali Skupljače je teško staviti u neki takav kalup. Činjenica da je Fehmiju bio u početku planiran za Belog Boru, da bi kasnije ljudi iz tadašnjeg Avala filma prepoznali određenog ruskog glumca kao bolju opciju za tu ulogu, bila je razočaravajuća za Bekima koji se odmah zaljubio u lik iz Sašinog scenarija. Istog momenta počeo je da pušta nokat na malom prstu, pokušavajući da pronikne u psihologiju života Roma. Dobro, i da nauči da razbija čaše.

Šta se desilo s Rusom?

Nisu ga pronašli, iako je delegacija otišla po njega. Ispostavilo se da je on zagubio negde u Sibiru, pa su odustali. Na kraju je Tomislav Pinter, kao direktor fotografije, ipak uspeo da ubedi Bekima da se vrati ovoj antologijskoj roli. Skupljači su jedan od onih filmova koji sa pravom, mada ne volim često da licitiram s tim, nose epitet remek-dela. Odlučio sam da preporučim taj film za program Kan klasik, ne samo kao direktor Jugoslovenske kinoteke, već i kao kolega, jer je reč o vanvremenom delu koje je bilo i nagrađeno na Kanskom festivalu.

O čemu ste svojevremeno razgovarali sa Sašom Petrovićem?

Bio sam mlad novinar tih devedesetih kad je pokrenuta emisija Sinema klub. Pravili smo intervju povodom Seoba, ali smo se dotakli celokupne njegove karijere. Nažalost, taj intervju je, kao i mnogi drugi, izbrisan zbog burne prošlosti kroz koju je prolazio Studio B. Jedina arhiva koja je zaista bila propisno obeležena bila je dokumentacija filmskog programa, ali je greškom potpuno uništena, umesto sporne informative. Sada, kao neodgovorna osoba, možda bih mogao da kreiram odgovor koji niko ne bi mogao da negira, ali ja to neću uraditi. A, pravo da vam kažem ni ne secam se.

U direktorskoj fotelji izgledate kao profesor biologije? Svakog časa očekujem da neko unese neku žabu na seciranje, iako vam se mora priznati teorijsko filmsko znanje.

Ima i onih koji me stalno pitaju zašto izgledam kao neki čikica? To mi je prva asocijacija na profesora Baltazara. Kad sam se prijavio na konkurs za direktora Kinoteke, imao sam želju da dođem u ovu instituciju da bih nastavio da radim ono što volim. Da budem aktivno uključen u stvaranje programa i osmišljavanje onoga što će da doprinese da arhiv Jugoslovenske kinoteke bude dostupniji javnosti, na još intrigantniji način. Ideja mi je bila da animiram korpuse mladih ljudi koji izbegavaju da uđu u bioskopsku dvoranu, jer se zadovoljavaju gledanjem filmova na telefonu. Mislio sam da ću imati vremena i za sebe, pa ću stići da pročitam neku knjigu, a pogotovo kako ću moći sebi da priuštim dokolicu. Međutim, to je kao kad dete dođe u fabriku čokolade i onda ne izlazi iz nje. Doduše, povremeno kad se pogledam u ogledalo, shvatim smisao onoga što ste mi rekli.

To je bilo od muke i zavisti. Koliko mi je poznato, vaš prethodnik je iz ove priče jedva izvukao živu glavu. Toliko je bilo napeto. Jesu li vas izvukli iz šešira, ili ste morali da imate odgovarajuće političke preporuke? 

Regularno sam se prijavio na javni konkurs i to prvi, s obzirom na to da sam hteo da idem u Veneciju na festival. Nisam čekao, kako se to obično radi, poslednji dan, pa da se kao iznenade. Napisao sam plan i program kako ja vidim budući rad ove institucije i otišao u inostranstvo. Posle sam imao nekoliko razgovora sa Upravnim odborom, nakon kojih sam saznao da su mi naklonjeni. Jednoglasno sam izabran za direktora Kinoteke, a zatim je usledilo i imenovanje od strane Vlade Srbije. U međuvremenu nisam radio nigde gotovo godinu dana. Zato sam bio spreman da konkurišem na više mesta.

Došli ste pravo sa Biroa za zapošljavanje?

Nisam se prijavljivao na biro, ne zato sto mi je to ispod časti, nego mi je bilo neshvatljivo da sa 46 godina i 30 godina radnog staža, odjednom nemam gde da radim. Kad sam postao umetnički direktor FEST-a, Kesić je u svojoj emisiji rekao: „Zamislite desi se i to čudo ponekad da pravi ljudi dođu na pravo mesto. Ne znam jesam li pravi za ovde i da li sam omiljen u kolektivu, ali svi pogoni Kinoteke rade punom parom. 

Kako to da više niko ne stavlja šapu na ovu zgradu sa triler  prošlošću, a ni na pripadajuću joj kafanu? 

Mislim kako je dovoljno jasno da je ovo hram filma i umetnosti i da bi razgovori na takve teme bili čisto gubljenje vremena. Kinoteka će sa svojim dvoranama biti namenjena isključivo onome što je njena delatnost, bar dok sam ja ovde. 

Kad je vlast počela da vas obilazi? Viđate ih i u sali, ili samo na koktelima u foajeu?

Publiku ne proveravamo. Doduše, često čujem da neki članovi Upravnog odbora pitaju treba li da plate kartu. Za sada nema privilegovanih, izuzev studenata umetničkih škola i penzionera. Ne tražim lampicom po sali da vidim ko je tu. Postoje situacije koje su privukle političare, kao što je to bio slučaj sa programom Vreme zločina. Tada je bio predsednik Vlade, gospodin Vučić, sa gotovo svim ministrima i predsednikom Republike Srpske. 

Toliko ste ozbiljni i odmereni da čak i sami priznajete kako ste dosadni. Smatrate li to svojom vrlinom ili manom?

To je veoma teško pitanje na koje nemam odgovor. Nisam priželjkivao tu aktivnost na koju aludirate. Ali, primećujem sve manje razlike između mene profesionalnog i mene privatnog. Valjda je reč o odgovornosti, a i godinama koje sa sobom donose određenu dozu, neću reći obazrivosti, ali praktičnosti, što, u mom slučaju ostavlja utisak ozbiljnosti. 

Kada je prošlo vreme vaše nestašnosti, mada nikako ne uspevam da vas zamislim razbijene glave?

Nisam bio neko vragolasto dete, ali ni tipičan starmali. Bio sam priličan mrgud i prezirao sam gubljenje vremena koje podrazumevaju dečje glupe igre. Više me je interesovalo da učim o faraonima, a veliku pažnju mi je od malih nogu zaokupljala  nacionalna istorija. Moj pokojni deda strogo je vodio računa o tome da svi njegovi unuci znaju što više o srpskoj istoriji, a što   manje o imaginarnim likovima poput Sandokana, kog je ekstremno mrzeo. Tako da sam kao mali dobijao razne vrste nagrada, od slatkiša do odlaska u bioskop, ukoliko bih umeo da odrecitujem neku od srpskih junačkih pesama. Ili, ako bih znao ko je nasledio cara Lazara ili despota Stefana Lazarevića.

Šta ste imali iz fizičkog?

Pet. Ujna mi je predavala. U gimnaziji nije bilo protekcije, ni zabušavanja. Pokojni profesor Čakara bio je poprilično zahtevan, pogotovo kad je o gimnastici reč. Bio sam u tome jako dobar. Doskora sam mogao nekog ko hoda pored mene da iznenadim zvezdom. Odavno nisam probao. 

Previše kuvate?

Mislim da imam dara. Klasično eksperimentisanje u kuhinji postalo je moderno. Kuvam da se prehranim, a pri tom, dok to radim, uživam.  

Zašto se oblačite kao Alan Ford? 

Jutros je padala kiša i pokušao sam da nađem crnu rolku, ali nisam, tako da bih izgledao potpuno kao on. Jedno vreme bio sam poprilično smeo kad je reč o izboru obuće i odeće. Nosio sam i crvene pantalone, a sad sam nekako teget i braon. 

Gde su se izgubili vaši provodi?

Ukoliko bih danas, ne daj bože, otišao sa ovog sveta, jedino što mi ne bi nedostajalo jesu provodi.

Razgovarala: Duška Jovanić

Zapratite ELLE na Instagramu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>> https://www.instagram.com/elleserbia/


KOMENTARI
Inicijalizacija u toku...

NAJČITANJE