Naslovna | Lifestyle | Elle ličnosti | Ona je najuspešnija žena regiona koja je izgradila poslovnu imperiju u Srbiji

Ona je najuspešnija žena regiona koja je izgradila poslovnu imperiju u Srbiji

foto: Miloš Nadaždin

Vlasnica i direktorka najmoćnije srpske kozmetičke kompanije Aura, Mila Litvinjenko, otkrila je Duški Jovanić zašto je lepota resurs od nacionalnog značaja i kako se sa koferom šminke, neograničenim količinama hrabrosti, nešto šarma i ponekim usputnim blefom čak i u Nišu može napraviti poslovna imperija ...

Mila Litvinjenko ne voli da vozi polako. Što ne znači da po svaku cenu rizikuje ili luduje. Tog dana je krenula u Budimpeštu, na rođendan prijatelju. Iznenada, pored njenog džipa proleće mercedes. Jedan od onih što se pokazuju u rodnom kraju. Ne obazirući se ni na šta, pa ni na policiju. Trka se s njom. Nekoliko puta voze paralelno. Jedan deo nje pokušava da se vrati u realnost, ali ipak prihvata takmičarski izazov. Više mu ne dozvoljava da je obiđe. Posle sto osamdeset kilometara neverovatne jurnjave, zaustavlja ih crveno na semaforu. On otvara prozor i ispaljuje kompliment:„Viđu, dama si par excellence, ali još nisam video ovakvu ženu za volanom. U pljačke bi mogla da me voziš!“

Ovde je zaista reč o ženi koja uvek izgleda tako kao da joj od toga život zavisi. Ipak, ona vuče konce u drugom pravcu, uglavnom tamo gde nema zabušavanja. 

Šta bi pisalo u tvojoj knjizi uspeha?

Ne bih mnogo filozofirala. Sve bi stalo u desetak pojmova: istrajnost, upornost, strast, kreativnost, individualnost, neprekidno učenje, doslednost, hrabrost, otvorenost ka promenama i tim.  

Dobro zvuči i izgleda na papiru. Jesi li ikada bankrotirala, čime baš vole da se hvale bogati muškarci?

Nisam nikad bankrotirala, ali jesam pala, u psihičkom smislu. Ima jedan parking na izlazu iz Niša, gde sam redovno odlazila da se pošteno isplačem kada mi je bilo teško.  Tada sam još bila na početku. Naravno, za to niko nije znao. Posle toga bih se u firmu vraćala kao jaka Mila. U to vreme sve prepreke sam doživljavala tragično. Sada su mi izazov, čak me i uzbuđuju.  Daleko od toga da nisam strahovala, pogotovo  što se u finansije nisam baš najbolje razumela. Nije mi bilo jasno kako neko pozajmi pare, pa ih ne vrati ili ne vodi računa hoće li ljudi primiti platu. To mi je bilo nepojmljivo. Da bih bila načisto sa svim tim, rešila sam da sama prodajem robu. Do tada sam se po Srbiji kretala kao turista i to sa roditeljima. Odjednom, treba da pobedim stidljivost i hrabro zakucam na vrata neke parfimerije.

Sa onim skalameričnim koferom. Kao trgovački putnici iz filmova?

Kamo sreće da sam imala takav kofer. Bila sam obučena u odelo ili kostimčić, stil Milka Planinc, misleći da će mi to dati potrebnu ozbiljnost. A onda dolazi krucijalni momenat: kartonska kutija iz koje bi mi redovno poispadali ruževi za usne. Tako sam išla od grada do grada. Kad sam stigla u Valjevo, tamo nisam znala nijednu parfimeriju. Uputim se u centar grada i naiđem na prodavnicu Beko. Računala sam da će mi se posrećiti. Toliko puta mi se dešavalo da mi kažu kako taj direktor koji me je poslao nema dušu. Zbog toga su mi najčešće i kupovali robu, da ne bude da sam džabe potegla čak iz Niša, a ništa nisam uspela da prodam. 

Bila sam u kasnim dvadesetim, a suočila sam se sa potpuno drugačijim svetom i mentalitetom. Za mene, koja sam odrastala pod staklenim zvonom i tokom studija provela mnogo vremena u Francuskoj, bilo je to fantastično iskustvo. 

Doduše, nisam baš bila nepripremljena. Pročitala sam mnogo knjiga na tu temu, ali praksa je nešto drugo.

Od koje se to literature uspeva u životu?

Čuvena edicija Fondamis, finansije za tupsone. Ali, sve je to delovalo suviše školski. Čim počnem da pričam, oni me pogledaju belo i jednostavno pitaju: „Reci ti nama kol’ko to košta?“ Ja potpuno izbezumljena, jer mi se činilo da ništa nisam znala.  Bilo mi je lakše da završim ceo fakultet, nego da izdržim dva sata propitivanja svog prvog kupca. 

Kako si prodala prvi karmin?

Bilo je to u Čačku. Dobro se sećam tog prvog kupca. Pazario je celu kolekciju. Taj akceptni nalog posle sam godinama držala u firmi uramljen, kao trofej. Da li sam umela s parama? To je vrlo jednostavan recept. Roditelji su me svakog leta, od moje petnaeste godine slali u Dižon, jer tamo nije bilo Srba s kojima bih mogla da razgovaram na maternjem jeziku. Dobila bih određenu svotu novca za skromni džeparac s kojim sam mogla da se hranim u menzi. Svakog dana jela sam samo mini picu i pila coca-colu, a sve što mi je ostajalo davala sam na garderobu. Štedela sam na hrani, ali nikada nisam trošila preko limita. To je deo porodične tradicije: nema pozajmljivanja, ni dugovanja. 

Sada zvuči kao dobar štos, ali upoznale smo se u gradskom prevozu. Bila je to čuvena trinaestica, zvana harmonika. Kada si izasla iz tog autobusa?

Normalno je da sam se vozila autobusom dok sam studirala. Za vreme embarga čak sam razvila i posebne tehnike kako se uvući u prepuni bus. Obično bih se šlihtala vozaču. Tada sam sa roditeljima stanovala na Banovom brdu i žalila što ne živim u centru, blizu fakulteta. Imala sam običaj da dan pre ispita prestanem sa učenjem i pešačim od Slavije do Studentskog trga i nazad. Volela sam širinu Beograda, a vožnja autobusom me je zabavljala jer sam mogla da posmatram ljude.

Pročitajte ostatak na sledećoj stranici:

Nastavak na stranama: 1 2 »

KOMENTARI
Inicijalizacija u toku...

NAJČITANJE