Aleksandra Janković: Gluma mi je spasla život

Krajem prošlog mjeseca, u Beogradu je u okviru 48. po redu BITEF-a premijerno prikazana predstava hrvatskog reditelja Ivice Buljana, Grobnica za Borisa Davidoviča, rađena po istoimenom djelu „poslednjeg jugoslovenskog pisca“, Danila Kiša.

Aleksandra Janković koja je u Buljanovoj predstavi dobila više nego zapaženu ulogu, kaže da je zadovoljna zbog toga što je Danilo Kiš ovoga puta u njen život ušao u pravom momentu.

"Kiša sam prvi put počela da čitam krajem osamdesetih, u vreme kada sam kao splitska gimnazijalka, počela da spremam prijemni ispit za studije glume“, sjeća se Aleksandra Janković. „Pročitavši Mansardu, Rane jade i Grobnicu za Borisa Davidoviča – priču koju, priznajem, nisam baš razumela - odlučila sam se za lik devojčice iz Ranih jada…“

Za sestru Andreasa Sama, Anu?

Tako je. Komisija na Akademiji dramske umjetnosti u Zagrebu, na kojoj sam te godine polagala prijemni, nije prihvatila ulogu. „Šta imate još“, pitali su.

Šta ste imali?

Barunicu Kasteli iz Krležine drame Gospoda Glembajevi i neku pesmu, ne sećam se više koju… Uzgred, uvek sam mislila da je barunica Kasteli pisana za mene; Ena Begović, pa ja… Sve u svemu, pošto je prvi monolog odbijen, a drugi sam već izgovorila, komisija je opet pitala – što imate još. „Imam Antonija Hedla“ – rekla sam.„Tko je to, oprostite“ – pitali su. „To je moj djed“ – odgovorila sam, objašnjavajući kako sam jednom, na tavanu dedine kuće, pronašla neke zabeleške od kojih sam napravila monolog.Naravno, sve sam izmislila.  

Kako – izmislili?

Lepo. Shvatila sam da sam ostala bez teksta, pa sam u momentu improvizovala. „Vaš djed je pisac“ – nastavili su profesori iz komisije. Bilo ih je deset. „Nije“ – odgovorila sam samouvereno. „Bio je težak. Ali je pisao…“ Čula sam smeh, ali nisam se predavala. Dobivši nekih petnaestak minuta da se pripremim, na sve načine sam, po sećanju, pokušavala da sastavim kakvu-takvu strukturu, neku logičnu konstrukciju.

O čemu je govorio tekst?

Deda je pisao nekakva pisma majci… Nakon nekoliko sati vijećanja, rezultat je bio izjednačen: petoro njih bilo je za to da budem primljena, petoro protiv. Razumela sam ih.

Kako ste ih razumjeli?

Moj nastup im je verovatno izgledao neozbiljno: delovalo je da sam tog dana slučajno prolazila pored akademije pa odlučila da svratim i polažem prijemni. Bila sam bezobrazna, samouverena i znali su da bih im, ako me prime, razbucala klasu. Na kraju me je, videvši da neću biti primljena, profesor Tomislav Durbešić – koji je, inače, glasao „za“ – pozvao da, kao neka vrsta gostujućeg studenta, iz Splita dođem u Zagreb i do sledećeg prijemnog budem deo njegove klase. 

Jeste li došli?

Jesam. Međutim, trebalo je ubediti roditelje koji su, koliko god da su bili strogi – otac vojnik, majka katolkinja – ipak uvek pokazivali razumevanje za moju želju za slobodom. 

Živi su?

Otac je otišao Svetom Petru ima pet godina, mama je živa… Razumeli su, dakle, potrebu svog deteta da ide dalje. Ipak, pregovori sa ocem trajali su dugo – dva dana po deset sati. „Da kurba oće bit, ubidila bi te za dvaest sati!“– rekla je majka na kraju. „Pusti je, čoviče!“ Na kraju su dopustili da odem u Zagreb. Nakon nekoliko meseci pohađanja časova glume, shvatila sam kako me je sramota da me roditelji izdržavaju. Želela sam da radim. Zaposlila sam se u butiku; istovremeno, išla sam u pozorište, gledala filmove, družila se sa ljudima. I spremala prijemni i za Zagreb i za Beograd.

Što ste spremili? Opet barunicu Kasteli ili…

Ne, ne. Radila sam Brešana i neki lik iz romana Irene Vrkljan. Te 1991, klasu je primao profesor Predrag Bajčetić. Prijemni je prošao sjajno. Za lik iz Brešanove drame dobila sam aplauz na otvorenoj sceni. Oduševljeni, ljudi su bukvalno skakali sa stolica. Profesor Bajčetić je u jednom momentu besno ustao. „Prestanite!“ – zaurlao je na publiku. Na kraju ipak nisam prošla!

Kako niste?

Ušla sam u drugi krug i… profesor Bajčetić nije me hteo. Bila sam šokirana. Hajde, mislila sam, u Zagrebu nisam prošla, nisam se bila ni spremila; ali ovde, ovde sam bila spremna kao puška. Kao i u Zagrebu, i u Beogradu većanje je dugo trajalo. Milenko Maričić i Vladimir Jeftović glasali su „za“, Bajčetić izričito protiv. Na kraju, kada su objavljeni rezultati… Primljeni su, videla sam, Rastko Janković i Aleksandar Srećković. U nekom magnovenju, u šoku, zureći u tablu sa imenima budućih studenata, povezala sam Rastkovo prezime i Kuburno ime i dobila – sebe! Pa, primljena sam, vikala sam. Toliki je to bio šok. Tih se dana rušilo sve oko mene: porodica – sestra u Beogradu, mater u Splitu, otac negde na moru – zemlja u ratu, krah sa studijama… Poraz za porazom! Na kraju, kada sam se malo pribrala, izašla sam sa fakulteta koji nikada kasnije nisam ni prihvatila ni zavolela.

PageBreak

Zbog stresa koji ste doživjeli?

Zbog svega ružnog. Uostalom, tu nikada ništa nisam ni naučila! Nakon poraza na prijemnom, u jednom momentu pomislila sam da zapravo ne postojim. Ko sam, pitala sam se… Ubrzo sam stigla u Zagreb, pokupila svojih devet kofera koje sam dovukla kada sam se selila iz Splita, i vratila se kući. Tačnije, vratila sam kofere, ali ne i svoj život. Naredna tri mjeseca izgubila sam dvadeset kilograma. U međuvremenu, pokušala sam da se pomirim sa svojim bivšim dečkom koga i danas obožavam i sa kojim sam, pre odlaska u Zagreb, bila prekinula dvogodišnju vezu. „Da, ali sada ja više neću“, rekao mi je. „Ne mogu…“Već je počeo rat, policijski sat na snazi. Sa svojim prijateljima, svakoga dana izlazila sam napolje, silazila na plažu, kupala se. Ovolike pantakane šetale su po plažama…

Ko je šetao?

Pacovi. Pravi pacovi. Uostalom, sve što je moglo, tih dana bilo je izašlo iz rupa. Iz svojih mrakova, iz tunela u kojima su se do tog momenta krili. E, onda sam početkom oktobra 1991. prelomila. „Sutra idem iz Splita“, rekla sam majci. Nisam znala gde, ali sam znala da moram da idem. U džepu sam imala ne više od hiljadu maraka. To je bilo za ceo život...

I, gdje ste otišli?

Najprije u Ljubljanu, pa odatle u Beč, gde sam radila kao manijak. Do Ljubljane sam, sećam se, putovala puna dva dana. Kako je autobus stigao u Šibenik, Šibenik je planuo; u Zadru sam sate provela u nekom podrumu čekajući da stane pucnjava. Rat je…Sećam se jurnjave nas putnika po nekoj livadi pored Zadra, bombe koja je pogodila Paški most, sebe kako gledam u rupu na mostu, dima, te zaglušujuće buke… Ljubljane se, mislila sam, nikada neću dočepati. Tih četrdeset i osam sati je… Znate…

Šta?

Bilo je to suviše ozbiljno odrastanje, suviše surovo suočavanje sa stvarnošću jedne osamnaestogodišnje devojke... Do tog momenta, praktično devojčice. Danas te sate pamtim ne toliko po traumi, koliko po svom histeričnom smehu. Najpre sam, sećam se, trčala, bežala od metaka, a onda sam, videvši Paški most, počela da se smejem; stavila sam ruke u džepove, bilo mi je svejedno. Pucaj, brate, mislila sam. Pucaj!... Ali, taj me je događaj obeležio. Žestoko! I zauvek! Toliko da često kažem kako je mojih prvih dvadeset godina zapravo trajalo tih četrdeset i osam sati. Ostalo kao da nije ni postojalo. Jer, pod uslovom da namerava da nastavi da živi, čovek mora da izbriše iz sećanja na taj deo svog života. Ne može drugačije. Rat je, naprosto, počeo da mi razdire unutrašnje organe…

Šta se dogodilo sa vašim roditeljima?

Ostali su na broju. Srećom! Sestra je još početkom osamdesetih došla na studije u Beograd, u koji su se, desetak godina kasnije, doselili moji roditelji. Otac je odmah skinuo uniformu. Početkom leta – negde u junu ili u julu – vratila sam se iz Beča i, sada na nagovor svog oca, ponovo otišla da polažem prijemni na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti.  

Otac je, čini mi se, veoma važna figura u vašem životu.

Izuzetno. Kao i mama, koja je igrom slučaja, samo u priči nekako nepravedno zapostavljena. Iako to često nisam videla, danas znam da bez njene podrške moj otac nikada ne bi prihvatio neke stvari koje su bile važne za moj budući život. Iz drugog plana, mama je uvek pripremala teren.

Nisam vas pitala zašto ste baš toliko insistirali na tome da budete glumica? Kada ste to odlučili?

Kada sam imala šest i po godina. Zaista! Buster Keaton i Charlie Caplin bili su junaci mog detinjstva koji su, uz filmove „crnog talasa“, neke važne pozorišne predstave, Danila Kiša, knjige i muziku koja se u to vreme slušala ključno uticali na to da se, baš takva kakva sam bila, sa devetnaest godina, iz trećeg pokušaja konačno upišem na Fakultet dramskih umetnosti. Kada je video moju Noru, profesor Milenko Maričić je, sećao se kasnije, u sebi rekao: „Primljena!“ 

I, kakav ste bili student? 

Tih prvih godina, studije su mi bile neka vrsta bega od rđave stvarnosti. Na neki način, gluma mi je spasla život. Na akademiju sam dolazila rano ujutro, ostajala do kasno naveče, prespavala kod kuće i… Sve ispočetka. Toliko sam se isključila iz svih događaja, iz priča o ratu, o Jugoslaviji, da sam tek negde 1993. saznala šta se dogodilo u Vukovaru; koliko je ljudi pobijeno, kako je i koliko razoren taj lepi grad. Posle dve godine, napustila sam i studije i Beograd.

Zašto?

Zaljubila sam se, udala, otišla sa mužem u drugu zemlju, rodila dete… Nekoliko godina kasnije, vratila sam se u Beograd, nastavila fakultet, diplomirala. Ipak, dugo nisam mogla da dobijem ulogu. U jednom momentu, shvatila sam da sam sa trideset i dve godine zapravo najstarija mlada glumica u Srbiji.

Kada ste dobili prvu ulogu?

Negde 2000. Naime, Svetozar Cvetković je Jeleni Đokić, mojoj divnoj drugarici, takođe Splićanki, i meni ponudio ulogu u komadu Tene Štivičić, Dvije. Trgovala sam na Bajlonijevoj pijaci kada je zazvonio telefon. Umalo da se srušim. Tako je počelo. E, a onda se nešto zavrtelo: uloge su dolazile, ređale se jedna za drugom. Sa predstavom Amerika, drugi deo, osvojila sam sve nagrade koje jedna glumica može da osvoji. Što me je iznenadilo...

Zašto vas je iznenadilo? 

Zato što sam prvi put bila sigurna da se u jednom prostoru osećam dobro, da sam dobro. Gluma mi je uvek bila strast; sada mi je donosila radost, veselila me je.

To publika osjeća...

Zaista? Drago mi je da ste to rekli… Kao što mi je, kažem, drago i to da sam baš sada, tačno četvrt veka nakon što sam „upoznala“ Danila Kiša, dobila ulogu u komadu rađenom po njegovoj priči. Zbog toga sam veoma zahvalna reditelju Ivici Buljanu. Jer tek danas, sa nepune četrdeset i tri godine, možda mogu do kraja razumeti to o čemu govori Danilo Kiš pripovedajući nam o Borisu Davidoviču Novskom... O B. D. Novskom koji je imao toliko različitih identiteta, a ipak ostao sebi dosledan... Najzad, zbog uloge u Grobnici za Borisa Davidoviča, osećam se mladom. Mlađom nego ikada. Zato, kakve god da su kritike, tu predstavu doživljavam kao svoju, ona je moje čedo. Kada krene njen drugi deo…

Onaj koji uglavnom posmatrate sa strane?

Taj!... Sedim tako skupljena, slušam i gledam i sve vreme drhtim, pokušavajući da se tu, pred tim ljudima, ne raspadnem… Znate, ima ono: „Oprostite, Zina, i nosite me u svom srcu; to će biti bolno kao nositi kamen u bubregu“. Ili: „Borise Davidoviču, ne dajte se pasjim sinovima!“ Ni ja se, kao B. D. Novski, čini mi se, nisam dala. A imam i svoju Zinu, nekog ko me i dalje nosi u srcu „kao kamen u bubregu“. „Tako je moralo biti“, rekao bi Nušić. Možda i nije? U svakom slučaju, sve sam sama odabrala.

Tekst: Tamara Nikčević